Nevidljiva

Mjesto za plakanje

Vikend. Divan ,ali ipak kratkotrajan period. Sve što više odrastam počinjem bolje shvatati one žalbe ljudi kako vikend prekratko traje. I iako očekujem da bude ispunjen odmorom,bio je ispunjen učenjem. Toliko o onoj učestaloj rečenici profesora "Imali ste vikend da se odmorite." Mislim da se mi (m)učenici možemo složiti barem oko ovoga...

Brzo sam skupila sve stvari i ušla u Alissin auto u kojem je odjekivala pjesma. Prvih par sekundi sam gledala u raspjevanu Alissu ,a zatim sam smanjila muziku.
"Hej." ljutito me pogledala.
"Pokušavam da u mlađim godinama sačuvam ušne bubnjiće." rekla sam na što je ona prevrnula očima i počela voziti. Iz nekog razloga me poslušala, u početku rondajući ,ali me poslušala. Alissini i moji ukusi u muzici su se povremeno poklapali, povremeno napominjem.

Čim se auto zaustavilo,izašla sam kako više ne bih bila osuđena na Alissin ukus u muzici. Ona je uglavnom bila razljućena mojim ponašanjem,no poznavajući nju sve će biti okej za par sekundi. Tješim se...

Ušle smo u školu dočekane priličito tihom atmosferom i pozornim slušanjem učenika. Skoro se oglasio duboki muški glas,glas direktora škole. Uvijek kada se oglasio njegov glas je bilo obavještenje o školskoj tekmi, poziv za nekog učenika,khm Ace i Jake ili negodovanje na školski prosjek.
"Nakon zatvaranja srednje škole u istočnom dijelu grada,dio učenika će preći u našu školu. Molim sve učenike za strpljenje dok se svi rasporedi pravilno uklope. Do tada postoje mogućnosti da određenih časova nećete imati." na ove vijesti tiha atmosfera se pretvorila u sretne uzvike i par negodovanja.

Ako mislim upisati dobar fakultet moram ići na sve časove,a to mi je sada uskraćeno. I sve te štreber i bla bla bla komentare ljudi mogu da nabiju ravno u svoje...

"Šta je s tobom?" rekla je začuđeno posmatrajući moj ljutiti izraz lica i prekidajući moju raspravu sama sa sobom.
"Ako mislim upisati dobar fakultet moram imati savršene ocjene i što veće prisustvo časovima ,a sada zbog grupe propaliteta mi je to uskraćeno." Alissa je vješto skrivala iznervirani izraz lica, sarkastično rečeno. Sve što sam više i više govorila to sam bila glasnija da su na kraju svi pogledi bili upereni ka meni.
Ili nekome iza mene...

Okrenula sam se da bih iza sebe vidjela jako visokog momka,čija ruka je bila prekrivena tetovažama. Podigla sam glavu da bi se moje oči susrele sa njegovim smeđim koje su sada,popraćene provokativnim osmijehom, bili usmjerene ka meni. Dobar izgled, šteta na propalitetskoj duši. Ako sam išta znala, znala sam na prvi pogled procjeniti ovakve osobe i donekle sam zahvalna na tome.

"Priče kruže da su ovdje svi gostoprimljivi?" rekao je učinivši ovu izjavu više pitanjem.
"Prema pravim gostima." rekla sam odmaknuvši se. Da pokušavala sam pokazati hrabrost ,ali i dalje održavajući sigurnu distancu. Čak i u momentima ludila sam povremeno imala pravilno razmišljanje.
"Zanimljivo." počeo je ići prema meni, "jer mi smo inače svuda dobro došli."

Išla sam prema nazad dok moja leđa nisu dotakla hladni metal ormarića. Krv mi je sve brže i brže cirkulisala tako da sam počela i ubrzano disati. U zadnje vrijeme sam postala magnet za probleme. Onaj moj "dosadni život" trenutno zvuči predivno. Trenutno jedino u glavi mi je bilo želja za tim da se neko pojavi i otjera ovo previsoko čudovište od mene.

Onog trenutka kada je on bio udaljen svega par centimetara od mene čuo se duboki glas sa kraja hodnika. Hvala Bogu!

"Max!" svi su se odmakli i sada Max,kako sam pretpostavila da se zove,se okrenuo ka osobi. Bio je dosta viši od mene, tako da nisam vidjela svog "spasitelja". Koliko god to bezobrazno zvučalo, krajnje nebitno je bilo ko je, bitno je da je tu.

"Ace Andrews." rekao je stisnuvši ruke u šake. Stvarno imam glupe misli u lošim trenutcima, ali Aceovi incijali su tako fascinantni naspram mojih.