Nikad nisam verovala u prokletstva i te stvari. Crna mačka, vrane i tako to. Ni oni talismani mi nisu bilo nesto preterano zanimljivi, ako izuzmemo cinjenicu da ima srecne carape, koje sam nosila danas i nisu mi nesto pomogle, ali opet. Ono kao, hvata me nesreća i tako to, nikad nisam bas verovala u to.
Al ja sam jebeni baksuz. I to kazem zato sto mi se ovo nije desilo prvi put.
Zaljubim se u nekog decka. Ok je to.
Druzimo se bas mnogo i super se slažemo. I to je ok.
Zaljubim se u njega iz nekih retardiranih razloga. I to je ok.
Al onda mi ona kaze da se loži na moju najbolju drugaricu. I to je ok.
A onda shvatim da je samnom svo to vreme blejao da bi bio blizu nje. E to već nije ok.
Danas smo stajali ispred kabineta i cekali nastavnika. On je zatim došao kod mene, pipnuo me nervozno po ramenu i pitao me da dodjem da mi nesto kaze.
I izasli smo iz gomile lepo i otisli, i stao je nervozno ispred mene i počeo rečenicu sa "okej, ja se ložim.." okej, tu je bila dramska pauza u mojoj glavim znate ono kad ste previše uzbudjeni i prebrzo razmisljate i sve vam se cini usporenim? E pa tako je meni bilo. Da se vratimo na priču... "ja se ložim na" (tu je ona pauzica u mojoj glavi gde skacem od srece i srce mi lupa sto na sat) "na ***." Onda je rekao ime drugarice sa kojom sedim i sa kojom se najvise druzim.
A nije mi ni tolilo krivo sto je u nju. Krivo mi je sto sam ja mislila da je on u mene. Krivo mi je da za sve one casove na kojima je sedeo ispred mene i pricao sa mnom, mislila da je zbog mene. Da sam ja napokon nekome zanimljiva. Da sam ja napokon nekome privukla paznju. A nisam.
A stvarno bi zelela da jesam.
