Pricam o sreci.Na pozitivan,iskren i lijep nacin,kakva je i sama sreca.Osmijeh moze da se primjeti na mome licu i onda kada drugi pricaju o svojoj sreci.Volim to.Sa tugom je druga prica.Nju ne upoznajem ni sa kim,ne predstavljam je nikome,pa mnogi misle da nje nigdje nema.Ali znate li kolika je dusa i sta se sve u njoj krije?Sigurno ima malo neizgovorenih rijeci,malo proplakanih noci,malo strahova i trauma od kojih me hvata jeza kada odlucim da ih se prisjetim,i sigurno..ima malo i tuge.Koja je nekako uvijek bila moja.Sakrivena izmedju lakog sna i polu stvarnosti.Moja je i ne dijelim je ni sa kim.Bar ne na one uobicajene nacine.Izrazava se kroz neke druge stvari zbog kojih se istinski kajem,to me ubija u gusi i tako nastaje jos vise tuge.Ne moze se pobjeci iz tog zacaranog kruga.A to je tuzno,znate.Kada tugu okarakterisu kao agresivnost.To je valjda taj odbrambeni mehanizam koji uporno raste u meni iz dana u dan.S razlogom je tako,ali o tome cemo neki drugi put,ima vremena.
Posveceno...svakome ko ovo procita.Svakome ko se pronadje u ovome.
