NJEN Oproštaj - 4.deo ✅- U PRODAJI

Nada

Budi me melodija sa mog telefona. Neko je jako uporan i ljuti me što mi kvari san.

„Nemoj da joj se javiš!“, viče Tesa naglo ulazeći u moju sobu.

„Šta se dešava? Kome da se ne javim?“, upitam zbunjeno, škiljeći na jedno oko.

„Beki! Dilan me traži. Znam da zove da se raspita gde sam, zbog njega. Ako sazna gde sam, doći će ovamo. Znam to“, reče Tesa očajno.

Beka je bila treća članice naše grupe, a Dilan je bio njen rođeni brat, bivši zatvorenik, Tesina velika ljubav i najveća nevolja u njenom životu. Neko zbog koga se rodila i umrla više puta. Neko od koga beži i trči mu zagrljaj istovremeno.

„Nije li to romantično? Mogli biste da provedete novogodišnju noć u hotelu Rubinstein. Da se osećaš kao princeza“, namerno je podbadam.

„Ne dolazi u obzir!“ Preteći podiže prst da me upozori. „Smisli nešto. Slaži je, a onda dođi dole. Neko te čeka?“

„Mene?!“ Gotovo da sam odskočila sa krevet.

„Ko?“ upitah uzbuđeno Tesu, zbog čega pomalo čudno pogleda,  a onda se nasmeja.

„Jedan fin primerak muške sorte. Vrlo fin, ako mene pitaš. Mislim da... “

„Silazim odmah,“ prekinula sam Tesu i odjurila u kupatilo.

Znala sam! Tačno sam znala! Osećala sam njegovo prisustvo, čini mi se još od Njujorškog aerodroma. Ni sinoć me osećaj nije prevario. To je bio on, Pavel! Godine su ga promenile, ali da, to je bio on i došao je da me potraži.

Umivala sam se i češljala žurno. Pokušavala sam da nabacim bar malo šminke, ali su me suze radosnice ometale u tome. Bila sam toliko ushićena da su mi se usne sušile od nervoze. Pogledala sam se još jednom u ogledalo pre silaska u prizemlje, nadajući se da me nije dugo čekao i da nisam preterivala u sređivanju.

Rukom sam snažno stiskala gelender dok sam silazila niz stepenište, kao sigurnost u slučaju da me klimave noge izdaju. Kako sam se približavala žamoru koji je dolazio iz dnevnog boravka, srce je sve snažnije i snažnije lupalo.

„Ne verujem da te Zita nikada nije spomenula,“ Tesa je govorila kroz smeh, budeći u meni nešto nalik ljubomori. Sve ove godine plašila sam se i da mu ime spomenem, priznajem.

Ulećem u boravak i tada zanemim.
„Vidi, vidi… Evo moje lepotice, koja je zaboravila na mene.“

Da li je moguće?

„Zdravo, Josipe.“ Prilazim svom bratu od tetke i grlim ga, trudeći se da sakrijem svoje razočaranje, ali mi ne uspeva.

„Čini mi se kao da si nekoga drugog očekivala. Ne deluje mi kao da ti je drago što me vidiš“, reče Josip, gledajući u Tesu dok to govori. Sigurno mu je rekla koliko sam bila oduševljena činjenicom da me neko traži, a koliko sam sada ravnodušna.

„Nije to. Još uvek sam pospana. Ne zameri.“ Pokažem mu rukom na trosed da sedne, a onda se okrenem ka Tesi. „Šta to pijete?“

„Kafu,“ odgovori Tesa.

„Može li dupla doza kofeina za mene?“ upitam je ljubazno.

„Naravno“, reče, odmah se uputivši ka kuhinji.

Dok je Tesa odlazila, moj brat koji je izrastao u muškarca kakvog bi svaka poželela, pošteno odmeri Tesu.

„Ne gledaj u tom pravcu, Josipe!“ upozorim ga. „Ona je zauzeta, ali baš, baš zauzeta.“

Neprijatno mi je što ovo govorim svojoj drugarici iza leđa, ali niko ne bi želeo da dođe do međunarodnog incidenta, između napaljenog Poljaka i krvoločnog Amerikanca.