NJEN Oproštaj - 4.deo ✅- U PRODAJI

Crv

Stajala sam ukopana kao kip. Činilo mi se da ne dišem i da ću se svakog trenutka onesvestiti. Sudbina se nije malo već ozbiljno igrala sa mnom i više nisam bila sigurna mogu li na bilo šta da utičem, da promenim ili zaustavim. Ovo više nema smisla. Probudite me! Vrištalo je sve u meni.

„Nastavite dalje bez mene!“, naredbodavnim tonom obratio se skupini svojih kolega iza sebe, ne okrećući se ka njima. Njegov ubitačni pogled bio je fiksiran na meni.

Shvativši da svi, kao i on, gledaju u mene, skrenula sam pogled u stranu. Nije mi bilo ni malo prijatno. Njegove kolege su se polako udaljile i umesto da sav taj prostor bude veći, ostavivši me samu sa njim, učinio mi se isuviše tesnim. Nisam znala kako da reagujem ni šta da kažem.

Trgla sam se kada sam primetila da se naglo pokrenuo.

„Pođi za mnom!“ Naredi mi, prošavši grubo kraj mene.

Krenula sam bez pogovora a onda samo za sekund  zastala ugledavši Josipovo zabrinuto lice kroz prozor vrata koja su delila čekaonicu i odeljenje na kome je ležao Flip.  Možda je upravo to hteo da mi kaže, da je Pavel tu, pomislila sam pa brzo krenula za Pavelom.

Koračala sam, ili bolje rečeno, trčala za Pavelom kroz hodnike bolnice. Usput je besno skidao masku i kapu sa glave, ne okrećući se ni jednom. Ramena su mu se talasala dok se kraj njegov mantila viorio za njim. Žurno bi, u znak pozdrava i bez reči, klimao glavom bolničarima koje je smo sretali  na hodnicima a koji su zbunjeno gledali u nas. Kada smo došlo do jednih vrata, otvorio ih je i pokazao mi rukom da uđem. Tada sam primetila podočnjake i umor njegovom licu dok su mu kosa i brada bili u popriličnom neredu za razliku od pre par dana. Shvativši da ga odmeravam i da se nisam pomakla skupio je obrve kao opomenu.  Reagovala sam automatski i provukla se pored njega, zakoračivši unutar te prostorije, za koju sam pretpostavila da je njegova ordinacija. Dok sam razgledala taj prostor polako sam se približila stolu. Trgla sam se kada je zalupio vrata za mnom a onda, poput vetra ponovo prošao pored mene, unoseći mi dodatni nemir.

Seo je na svoju stolicu.

„Izvolite, gospođice Kolar? Čime ste Vi toliko nezadovoljni u našoj bolnici?“, rekao je zvanično mi se obrativši, ni ne ponudivši me da sednem. Gledao me je samozadovoljnim pogledom, znajući koliko sam bespomoćna i zavisna od njegove dobre volje u tom trenutku ali i kako se osećam videvši ga tu, nakon svega.

„Želim da znam kako je Flip?“, rekla sam trudeći se da izgledam smireno i pribrano.

„Ako misliš na mog pacijenta koji je preksinoć doživeo saobraćajnu nezgodu, jureći svojoj verenici u zagrljaj, koja je pak za to vreme bila u krevetu sa drugim muškarcem, onda ti mogu reći da je on stabilno od jutros. Kako će biti kada sve to sazna… Pitanje je.“ Iako se trudio da zvuči ozbiljno nije mogao da sakrije koliko uživa dok mi sve to govori.

„Da, mislim baš na njega a kada si već toliko precizan u opisivanju, onda slobodno navedi i da si ti taj muškarac sa kojim sam ja, njegova verenica, bila.“ Rekla sam ne baš ponosno na to ali nisam želela da vidi koliko se loše osećam zbog svega.

„Nažalost“, rekao je kratko i srdito kao da se toga gnuša. To me je donekle zabolelo.

Frknula sam i zavrtela glavom. Ćutao je on a ćutala sam i ja, dok su se naše misli rojile svuda oko nas.

„Želim da ga vidim!“, rekla sam najzad.

„Ne možeš!“ Odgovorio je odlučno, kao iz topa i bez razmišljanja. „Ti nisi član porodice. S obzirom da ovde može svako da se pojavi tvrdeći da tamo leži čovek koga voli“, citirao je moje reči, „do dolaska porodice nisam u mogućnosti da dopustim tako nešto.“ Nije bilo sumnje da maksimalno uživao u svakoj sekundi ove situacije.