NJEN Oproštaj - 4.deo ✅- U PRODAJI

Svaka prepreka je putokaz

Sedim u svojoj devojačkoj sobi u bakinoj kući. Moje devojke: Bet, Beka i Tesa pomogle su mi da se spremim za venčanje pa su otišle u crkvu. Ja sam ostala da čekam Josipa da me odveze, koristeći tih pola sata da budem sama. Svesna koliko sam nenamernih a ipak pogrešnih stvari uradila za ovo kratko vreme, čekajući negde na neko zlo vreme koje mi sledi, želela sam da se oprostim od Poljske, od Krakova, od Pavela...

Na krevetu, oko mene, bile rasute naše slike, pokloni, ploče, uspomene, sve ono što je stajalo u toj famoznoj kutiji na dnu ormara sve ove godine. Ne, ne plačem iako sve u meni vrišti. Baka me je oduvek učila da hrabro podnesem svaki poraz, stoički podnesem svaki udarac i mirno prihvatim svaku pobedu. Nikada ne znaš šta nosi dan a šta noć, zato uvek budi spremna na sve, govorila bi a ja evo, po prvi put ne znam šta me već sutra čeka.

Izbor uvek postoji ali ja sam nekako previše umorna da se uhvatim u koštac sa talasima svog života i potrudim se da odplivam u drugom pravcu od ovog u kome me ova iznenadna bura odvodi. Moj život je marioneta u mojim rukama, ali konci su pukli. Kakav god korak, kakav god pokret napravila ne ispadne ništa od onoga što želim, već sasvim suprotno. I zato odustajem. Puštam druge da njime upravljaju, možda šteta bude manja.

Čula sam kucanje na vratima. Misleći da je Josip, počela sam sve to da skupljam sa kreveta ali u sobu je ušla moja baka. Zastala sam gledajući je kako mi prilazi. Bila je krajnje zabrinuta, onakva kakva je bila od kad je Flip izašao iz bolnice i počeo sa pripremama za naše crkveno venčanje u Krakovu, gde ćemo, kako je rekao, dolaziti svake godine za godišnjicu, misleći da će me ta činjenica usrećiti, ali nije znao da ja ne planiram da se ikada više vratim ovde.

Krevet je polako ulegao kada je sela do mene. „Maćuška, nemoj danas da razmišljaš o njemu", rekla je, spustivši nežno ruku na moje rame.

„A kada, bako, kada?", pitala sam je, osmehnuvši se tužno. „Koliko mi dugo govorite: pusti, čekaj, proći će, srediće se, desiće se... I?", pitala sam pogledavši je. „Je li prošlo? Vidiš?", raširila sam ruke i pokazala joj na stvari po krevetu. „Nije. Da li se desilo? Desilo se svašta. Da li se sredilo? Nije. U većem sam haosu nego što sam ikada bila a vi mi i dalje govorite nemoj. Ne mogu to više da slušam", rekla sam besno. „Dosta mi je. Umesto toga neko od vas bi mogao da mi kaže istinu. Možda bi mi onda bilo lakše. Možda bih onda razumela. Krijete nešto od mene. Ti ćutiš, moji otac i majka negiraju svaku moguću umešanost ali znam, osećam da ste mi nešto veliko prećutali." Pokušavala sam u par navrata da razgovaram sa svima njima ali bilo je uzalud.

U očima joj se videla tuga i zabrinutost. „Maćuška", drhtavom rukom pomilovala me je po licu, „tvoja bi baka dala sve na svetu da tu bol u srcu nikada nisi osetila", rekla je pustivši suzu. „Ja je, sada, po treći put doživljavam, gledajući te."

Gledala sam u nju zbunjeno, skupivši pogled.

„Sve što smo tajili, tajili smo za tvoje dobro i sve što smo radili, radili smo za tvoje dobro. Ja sam nekako i bila spremna da još jednom rizikujem i pustim da vreme pokaže svoje ali tvoji roditelji su bili odlučni da te sklone", nastavila je.

„O čemu pričaš?", pitala sam je, zatreptavši par puta, jer su mi se oči napunile suza a srce strepilo šta će čuti.

Udahnula je duboko, kao nekada davno, pre nego što bi započela neku od svojih priča kojima me je uspavljivala, samo ovo nije bila priča za laku noć, ovo je bilo nešto što će me razbuditi, osvestiti, razoriti.

„Pre mnogo godina upoznala sam Pavelovog dedu. Kao i većinu žena privukla me je ta njegova nepristupačnost." Dah mi je zastao. „Dok su drugi obletali oko mene i udvarali mi se, on je bio hladan. Samo jedan njegov pogled značio mi je više od hiljadu ruža i pisama koje sam dobijala od drugih. O, ali i ja sam bila mangup", rekla je, nasmešivši se ponosno. „Nisam dala da vidi koliko mi znači. Bila sam podjednako rezervisana i prema njemu i prema drugima. Jednog dana mi je prišao i pozvao da prošetamo. Šetnja se završila poljupcem i od tog dana svi su znali da sam njegova." Moja baka i Pavelov deda? Bila sam šokirana toliko da sam samo ćutala i upijala svaku njenu reč. „Niko se više nije usudio da mi piše ili da mi se udvara. Niko nije smeo da mu se zameri znajući koliko je prgav, a ja sam se osećala posebno bez obzira što sam potajno čeznula za malo više njegove pažnje." Taj deo mi je bio tako poznat. „A onda je otpočeo rat", nastavila je baka, setno zagledana u jednu tačku na podu. „Molio me je da ga čekam i obećao mi je da ćemo se venčati ako se vrati živ. I jesam. Čekala sam. Dan, noć, mesecima, godinama. Od njega nije bilo ni pisma ni informacija. Žalila sam i strepila svo to vreme, ubeđena već i da je poginuo. Ali nije. Vratio se pred kraj rata. Oženjen i sa detetom. Bez objašnjenja, bez izvinjenja." Podigla je glavu i pogledala me suznih očiju, sa blagim smeškom na licu i usana razvučenih u ravnu crtu, koje su pokazivale razočarenje ali i postiđenost. Videlo se da joj je ta davna izdaja izjedala i sada, dok je se sećala. „Od tuge i poniženja, morala sam da pobegnem. Postala sam stjuardesa, putovala sam širom sveta, daleko odavde i tu upoznala tvog deku. Priča bi tu imala kraja da kuću koju smo kupili nije bila tik uz kuću Pavelovog dede. Nisam to znala dok se nismo uselili. Do kraja svog života me je krišom posmatrao, onako, kao što je to radio i kada sam bila njegova devojka, dajući sebi za pravo da voli i želi jednu, a kraj sebe ima drugu ženu." Misleći da je to sve, spremna da kažem kako to nije bio razlog da se umešaju u moj i Pavelov odnos, udahnula sam duboko, ali baka me je stisnula za ruku, dajući mi do znanja da sačekam i brzo nastavila da priča.