NJEN Oproštaj - 4.deo ✅- U PRODAJI

NE

Bolelo je. Poznavala sam Pavela veoma dobro i jako dugo. Grubost nije bila strana koju je ikada pokazivao prema meni. Ne na ovakav način. Umeo je da se rasrdi, da se naljuti, da bude zahtevan i neumoljiv, ali nikada nije bio tako nemilosrdan prema meni kao sada.

Nisam mu odmah odgovorila. Pustila sam da se udaljimo i uđemo u sobu za pripremu.

„Nema potrebe da me učiš moralnosti i nagoveštavaš šta mi čast i dužnost nalažu da uradim. Podrazumeva se da ću sa Flipom, o temi koji navodiš, razgovarati čim mu bude bolje, ali naravno, neću to učiniti bez dozvole njegovog lekara koji se tako silno brine o njemu. Sigurno ne bi voleo da ga sada uznemirim ili ugrozim, zar ne?", pitala sam čekajući da mi doda zaštitno odelo.

Samo me je mrko pogledao tražeći odelo po policama i nije odgovarao. Izvukao je jednokratnu bolničku haljinu i raširio je da uvučem ruke u nju a zatim mi naredio: „Okreni se!"

Učinila sam kako je rekao. „Podigni kosu!", ponovo mi se obratio. Kada sam to učinila osetila sam njegov dah na vratu i prestala sam da dišem. Nije bilo ni mesto ni vreme za te, takve misli, ali njegova blizina uticala je na svaki moj nerv. Dodir njegovi prstiju na mom vratu, dok mi je vezivao odelo, vratio me je samo par sati ranije u prošlost, kada smo bili van ovog univerzuma i van ovog života, samo on i ja.

„Imaš pet minuta", trgla sam se kad sam uz uho osetila njegove usne i čula njegov šapat. Igrao se. Prokleto se igrao sa mnom.

Udahnula sam duboko i uzdignute glave okrenula se ka njemu.

„Veoma velikodušno od tebe", rekla sam sa ozbiljnim izrazom lica, da ne vidi koliko je njegova mala igra imala uticaj na mene.

Zakoračio je ka vratima i otvorio ih. Izašla sam i krenula za njim, sve dok nije stao ispred jedne od bolničkih soba. Otvorio mi je vrata i pokazao da uđem. Krenula sam nesigurnim korakom, jer koliko god zamišljala Flipa u toj postelji ispostavilo se da zaista nisam mogla ni da zamislim u kakvom je stanju. Sa svim tim zavojima na glavi i modricama po licu i telu, gotovo je bio neprepoznatljiv. Zvuk svih tih aparata pravio je jezivu buku. Zadrhtala sam i prošaputala: „O, moj Bože." Suze su mi navlažile oči. Ponovo sam se osetila kao najgore đubre na svetu, videvši ga takvog i setivši se svojih osećanja i misli, koje je Pavel u meni izazvao samo par minuta ranije, na par metara od njegove sobe.

Samo da što pre odemo odavde, pomislila sam jer iskušenja su bila prejaka i uništavala su me.

Prišla sam polako do Flipa koji se činilo spava. Uhvatila sam ga za ruku i tada je lagano otvorio oči.

„Dušo", obratio mi se jedvačujno.

„Hej", odgovorila sam sa smeškom, dok su mi suze navirale.

Glasno šuškanje papirima skrenulo mi je pogled za čas sa Flipa. Ako sam mislila da ću dobiti i minut nasamo sa Flipom, prevarila sam se. Pavel je stajao sa suprotne strane kreveta i listao Flipovu bolničku dokumentaciju. Shvativši da se nešto dešava pogledao me je. Streljala sam ga pogledom, dajući mu do znanja da želim da izađe, no on me je ignorisao, nastavivši da gleda u papire.

„Trebalo je... Trebalo je da odmah pođem sa tobom", otežano je izgovorio Flip.

„U redu je", rekla sam. „Sada je gotovo. Bitno je da se oporaviš."

„Bilo ti je jako važno da dođeš ovde", rekao je Flip pa napravio pauzu. „Nešto važno je bilo u pitanju i nisam želeo da na bilo koji način utičem na tebe. Želeo sam da sama to rešiš. A onda sam najednom imao osećaj da bih mogao da te izgubim. Uspaničio sam i krenuo ka tebi i... Vidi šta sam napravio. Uništio sam ti boravak ovde."

Krajičkom oka pogledala sam u Pavela koji je pomno sve slušao, praveći se da je udubljen u to što čita.

U krevetu je ležao muškarac koji je oduvek imao veliko razumevanje za mene, moje potrebe i želje. Onaj koji mi je uvek ostavljao prostor i izbor. Onaj koji se ni na koji način i nikada nije trudio da utiče na moje odluke. S druge strane, pored njega, stajao je muškarac koji je smatrao da jedino kontrolom, ograničenošću i večitim preispitivanjem, nešto možeš i imati.