Punishment - l.t fanfic.

Part 3 - Just be with me.

Već dvije nedelje sam u ovoj prokletoj bolnici. Od same pomisli koliko je ljudi umrlo u ovome krevetu na kojem ležim mi jeza prolazi kroz čitavo tjelo. Jedino što me drži mirnom je Blake i pomisao da uskoro odlazim odavde. ''Beth,uskoro bi trebao doći doktor,sakrij to'' Blake se smije dok mi skreće pažnju na hamburger koji jedem krijući od doktora. Ne mogu živjeti na onakvoj hrani. Slušam ju i odlažem ga u kesu. ''Što su ti rekli na pregledu?'' pitam ju. ''Samo da slabo dišem,ne smiju mi reći istinu'' – ''A šta ako je istina da ćemo uskoro zajedno izaći odavde,sretne i idemo pravo kod mene da nam moja mama napravi pravi ručak,a ne ovo..'' pokazujem rukom na hranu koju dobijamo ovdje. ''Znaš da nije'' osmjehuje mi se blago. ''A zašto ne bi bilo?'' ohrabrujem je ''Samo trebaš vjerovati''. Doktor je već neprimjetno ušao u sobu,dobro je da sam je poslušala i sakrila onaj hamburger. ''Kako ste danas,godpođice Clarke?'' obraća mi se i poklanja mi široki osmjeh. Stariji gospodin,prosjede kose.''Dobro sam,hvala.'' – ''Dobićete jednog cimera uskoro'' Cimera? ''A kada bih ja trebala izaći odavde?'' pitam. ''Za nekoliko dana,trebali bi smo uraditi još neke analize kako bi smo utvrdili vaše stanje.'' Moje prokleto stanje. Ne znam ni šta se desilo sa onim ko me je udario i zadao mi ovoliko muka,policija još ništa nije odkrila jer nemaju dovoljno informacija. ''Doktore,a kada ću ja izaći?'' Blake se upliće,zašto ga to pita? Pa zna da joj je loše. Gledam je zbunjeno,a onda se okrećem prema doktoru i vidim da je zatečen i nespreman za odgovor. ''Ovaj..'' zastaje ''Trebamo uraditi još neke preglede pluća i disanja'' laže je i ona to zna. ''Nadam se da ću uskoro otići..odavde.'' šta joj je? Doktor joj se lažno osmjehuje ,još jednom pogleda u mene i izlazi. ''Zašto si ga pitala to?'' zbunjena sam ''Ako već umirem želim da izađem odavde prije nego što umrem,znaš li kako je ne izlaziti napolje 5 mjeseci?'' u očima joj se kupe suze i ona ih pokušava sakriti,previše brzo odrasta. ''Hej,hej'' brišem joj suze koje nespretno klize niz njene blijede obraze,a ona me čvrsto grli. ''Nemam nikoga'' ponavlja ovo po ko zna koji put.Tako mi je žao ove jadne djevojčice,plačem zajedno sa njom. Hvatam je za obraze i gledam je pravo u njene plave oči. Gubim se u njima. ''Imaš mene,i tvoje roditelje,sigurna sam,da te i sada gledaju sa neba i tužni su jer si i ti tužna,zato se nasmij'' ohrabrujem je. ''Što misliš,kako oni izgledaju?'' zatečena sam,ali ipak odlučujem da joj odgovorim ''Sigurna sam da tvoja mama ima dugu plavu kosu,kao tvoju,i plave oči u kojima se svi izgube.Sigurna sam da je predivna,kao što si ti'' osmjehuje se i briše suze. ''Drago mi je što si ovdje.'' Govori.

Moja majka je otišla na put kako bi se raspitala o liječenju sa Blake,i njoj je jako prirasla za srce. Ona se svima uvuče u srce jer je bezbrižna i nevina. Sigurna sam da za nju postoji rešenje. Ta bolest mora da napusti njeno sićušno tjelo. ''Blake ,hajde da snimimo'' govorim joj. Moja mama nam je donijela jednu kameru i rekla da dok nije tu na kraju svakoga dana snimimo i kažemo u tome šta nam stoji u srcu kao da govorimo njoj,i moram priznati da je jako dobra ideja. ''Ja sam mnogo srećna,kada sam tužna Beth je tu da me kao uvjek razveseli. Više nisam sama. Hvala vam što ste rodili nekog kao što je Bethany gospođo Clarke.'' Blake govori prema kameri,a meni se osmjeh širi licem. '' Sad ti'' govori mi i okreće kameru prema meni ''I ja sam danas mnogo srećna,Blake mi uljepšava svaki dan svojim osmjehom,kažem joj da mora da se smije više. I mama,uskoro ćemo dobiti nekog cimera.I doktor je rekao da izlazim za nekoliko dana,tako da bi trebala brzo da dođeš'' pozdravljamo je još jednom i gasim kameru. Ostatak večeri smo pričale o mojim ništarijama kad sam bila njenih godina,smijale se i na kraju zaspale.

''Zovu me da odem Beth,vrijeme se.'' Blago mi se osmjehuje ''Nemoj,molim te'' molim je. ''Sve će biti u redu,otišla sam sretna.'' Suze mi liju niz obraze,ni ne osjetim ih,ali znam da liju,znam koliko me boli u srcu sada dok je gledam ovakvu.''Nemoj otići.Molim te'' otišla je,nisam joj ni stigla ispričati sve,a ona je nestala. Vrištim iz sveg glasa,ali ne čujem se. – Još jedan san,odkako sam saznala da će Blake umrijeti,sanjam kako odlazi,i čim ode ja se probudim. Ustajem se na laktove i gledam u njenom smjeru. Spava. Sigurna sam da sanja nešto lijepo jer se blago osmjehuje. Drago mi je da je u njenim snovima ljepše od realnosti.

(Nije dugo,ali ostavljam nešto bitno u sledećem nastavku. Znam da nastavka nije bilo 2 sedmice i žao mi je zbog toga,nisam mogla  pisati jer mi je laptop pun virusa i koči. U ovome nastavku se naizgled nije desilo ništa bitno jer im je ovo kao i svaki obični dan,ali vidjećete da ipak jeste nešto u ovome nastavku što mi je trebalo za ostatak priče.Sledeći nastavak obećajem ima dvije jako bitne stvari koje ćete i sami primjetiti. Molim vas da ostavite komentar jer mi je komentar važniji neko vote,i da u komentaru ostavite iskreno mišljenje ,šta vam se sviđa a šta ne. Drago mi je da čitate moju priču,nemate pojma koliko mi to znači. Nastavak uskoro xx. )