Yoongi-jev P.O.V
Nebo je sivo i tmurno ovo jutro. Znao sam da će se desiti nešto loše, ali da tako brzo bude nisam očekivao. Svi su saznali, prvo ja pa svi ostali u grupi. Niko nije hteo da ostaone to veče nakon što je Taehyung otišao, već smo zvali Yonu.
Menadžer nam nije dopustio da svi idemo, morao je neko ostati. Niko nije hteo, ali nisu imali izbora.
Ja sam bez pitanja otišao.
Zvao sams Yonu, rekao sam joj da ću ja doći i da neće biti sama.
Spakovao sam najbitnije stvari i otišao svojim putem.
***
Zvao sam Taehyung-a na telefon, nije se javljao. Zabrinuo sam se i pokušavao zvati više puta, ali nije bilo ni traga od njega.
Došao sam nazad u dom i Yona me dočekala u hodniku.
Bila je isplakana i umorna. Dotrčao sam da je zagrlim čvrsto, nije mi se svidelo u kakvom je stanju bila. Samo sam je zagrlio iz sve snage koliko sam mogao.
"Y..yoongi?" Uzratila je zagrljaj.
Onog trenutka kada sam je dotakao, dobio sam sva njena sjećanja iz prošlog života.
Polako su dolazile kao slagalice... Do jednog trenutka gde sam video sebe. Sebe iz prošlosti.
Ona je bila moj ljubav iz prošlosti. Ona je bila ta koja me volela bez obzira sto sam bio masovni ubica, što sam bio pun ožiljaka.
Na kraj sam je ubio. Moju jednu i jedinu ljubav.
Suze su mi počele da se liju niz obraze, nisam mogao da ih zaustavim.
"Yoongi, šta je ovo? Imam čudna sećanja?" Zagrlio sam je čvrsto. Nisam hteo da je pustim. Čvrsto me zagrlila i počela da plače.
Zasto je sudbina ovako okrutna, zašto se poigrava sa mnom. Ne želim da se više ikad i miješa u moj život!
"Mrzim te. Ne zato što si me ubio. Mrzim te zato što si me izdao i što sam mislila da me voliš. Mrzim te!" Pokušala je da se izvuče iz mog zagrljala.
"Ne želim." Rekao sam.
"Pusti me!" Histerisala je.
"Ne mogu sve ovo da podnesem. Nekakva nepoznata meni sećanja me istresaju, i otmica Mone. Ne mogu." Odgurnula me od sebe i potrčala u sobu gde dijeli sa Moni.
Samo sam čučnuo na mesto i plakao kao malo dete.
"To nisam ja. To je neko iz prošlosti, nisam ja..."
[Yoongi-jev prošli život]
Gledao sam na krošnju dok sam ležao na sunčan dan, gledajući svoje ruke dok su mi niz njih klizile krv drugih ljudi.
Nije prošao dan da ih ne operem u krvi.
Svaki dan je bio mračan za mene. Ljudi su me se plašili, izbegavali osim onih slični meni i oni koji me plaćaju da ubijam.
Od detinjstva nisam dobijao ljubavi, bez samo batina.
Majka mi je bila prostitutka, a za oca i ne znam da li postoji. Tukla me svaki dan i tražila da kradem i prosim.
Mnogo puta su me uhvatili da kradem, pa su me mučili, bičovali i tukli.
Kad sam napunio 14 godina majka mi je umrla. Ostao sam bez skrovišta.
Spavao sam napolje gde sam stigao. Tražio poslove koje sam mogao raditi. Nisam verovao u ljude, mislio sam da su oni svi čudovišta, crvi... Jedne noći, ponudio me jedan stariji čovek jedan vrlo težak posao. Da ubijam.
Rekao je da će me naučiti kako da koristim oružje i kako da ubijam ljude bez sažaljenja.
Bio sam mu šegrt par dana i onda je došlo vreme za moju prvu žrtvu.
Dao mi je mač u ruke i pokazao ka čoveku koji je već poređen.
"Sinko, on je kriminalac, tako da nemoj da se ustručavaš da ga ub.." nije ni dovršio rečenicu ja sam mač duboko probo u srce tog čoveka.
"Fascinantno." Rekao je stariji čovek. Zvao sam ga Gigo.
Nastaviljao sam da bodem to već mrtvo, beživotno telo.
"Treba imati poštovanja prema lešu, ubiti već mrtvo te čini gore od ubice." Uzeo je za ruke da me zaustavi.
"Ti možeš bez problema biti ubica, ali nema povratka. Jednom ubica, uvek ubica..." Rekao je Gigo.
"Ne možeš da imaš voljenu osobu. Takav je život ubice." Rekao je. Gigo mi je bio najbliže što se porodica mogli zvati.
Iz dana u dan sam ubijao, nisam imamo nikakva osećanja kad sam to radio, samo prazninu u sebi.
Neko je ubio Giga i zapalio njegovu kuću. Nisam ništa osećao kad sam saznao da je ubijen, bio ie dobar trener. Jedino što me je najviše zabrinulo je skrovište gde sam do sad spavao. Te noći padao je sneg koji je zaglušivao zvukove. Seo sam pored nekog drveta i smrzavao sam se.
Čekao sam da umrem od hladnoće.
