"Plašim se. Plašim od onog što nas čeka, jako se plašim. Da nas ne nađu i razdvoje nas, nebi mogla da živim bez tebe. Zašto je sudbina tako okrutna, šta smo tako zgriješili da nam ne dozvoljava da budemo zajedno. Reci mi, zašto?" plakala je dok joj je mesečeva svetlost obasjavala lice.
"Duša me boli, ne boli me srce nego duša... Kao da svaki sekund će da se sruši svet u njemu. Ti si moj svet, ako bi mi oduzeli tebe onda nebi postojalo mog sveta, nebi postojalo mene".
Gledao je u nju tako očajno, tako tužno dok je čvrsto držao za ruke i onda je jako zagrlio, kao da se plašio da će svaki trenutak da ona nestane ako je ne bude držao.
"Reci mi, oćeš li me prestati voleti, oću li ti dosaditi? Zbog mene ti je život u riziku" rekla je
"Ne pričaj takve gluposti, volet ću te dugo, dugo, dugo... Moja duša je prikovana za tvoju, i nakon smrti ja ću te tražiti, ja ću te voleti... U sledećem životu i nakon sledećeg i sledećeg života" čvrsto je stisnuo uz sebe.
"I kad me ne bude, kad mi se bude nešto desilo" pokazao je put meseca koji je blještao plavom svetlošću koja je tamnu šumu činila čarobnom. "Vidiš li ovaj mesec. Kad sam tužan, srećan, očajan, samo pogledam u njega i mislim o tebi. Ako me ne bude, samo gledaj u njega, tad ću te posmatrati, biću uvek prisutan kad je mesec pun. Gledat ću te i znat ću jesi li dobro. Iako prestaneš da me voliš, iako ne budeš marila za mene, ja ću te gledati sa tog meseca i biću srećan da si tu, da postojiš. Volim te."
"Budalo jedna, volim i ja tebe. Kad ne bude tebe, neće biti ni mene"
***
Monin P.O.V
Budila sam se lagano, osećala sam neku prazninu u sebi. Ponovo.
"Stvarno bi trebala otići kod psihologa, ovi snovi ga prećeraše" rekla sam na glas.
Osetila sam da su mi oči nadule od plača, ne od spavanja nego od plača.
Pogledala sam na jastuk, bio je sav mokar. Zašto? Šta mi je. Stvarno moram kod psihologa da se posavetujem.
Stvarno, kao da ja imam života za plakanje iz čista mira.
Pogledala sam u sat, bilo je 07:17h
Ljepote, sad mi glava puca.
Začula sam lajanje u dnevnu sobu i setila sam se da smo juče uzeli psa. Iskočila sam iz kreveta i potrčala iz sobe i počela da vrištim kroz hodnike.
"Taeee kuci kuci!!"
Usput sam se prosula kao pasulj ali sam se ubrzo digla i nastavila da trčim.
"Našla sam te!!" počela sam da jurim ga po kući, izgleda je hteo da se igra.
Trčala sam po dnevnoj kao luda u pokušavši da ga uhvatim.
Izašli su neki iz sobe da vide šta se dešava, još su bili u polusnu. To bio Yoongi i Jungkook.
Jungook se smejao ali Yoongi izledao nezadovoljno.
"A da ne vrištiš okolo, pokušavam da spavam" Rekao Yoongi mrzovoljno.
Samo sam iskulirala to i nastavila da jurim Tae-a. Jungkook mi se pridružio. Da zamislite, dve budale jure kuću. Psihijatrijska ustanova.
"Tae! Ne kradi mi gaće!"
"Tae vrati mi papuče!"
"Tae, jedi hranu za pse, ne za ljude"
Morali su se svi probuditi zbog naše histerije.
Taehyung se posebno iživcirao jer smo njegovo ime dozivali čitavo jutro.
"Prilažem žalbu na ime psa" rekao je Taehyung.
"Neka dignu ruke ko je protiv da se pas zove Tae"
Niko nije digao ruke osim Taehyunga.
"Imali ko za da?"
Svi su digli ruke. Mislim da je zažalio što je uzeo ljubimca.
"Dobro, neka se zove tako" izdahnuo je.
***
Seli smo svi za sto i jeli. U tom momentu počeo da me liže Tae za noge *da perverznjaci se ne zbune, pas je u pitanju* i to me golicalo.
"Tae prestani da me ližeš" nisam mogla izdržati.
"Pa ne ližem te" rekao je Tae nesvesno dok je jeo.
"Ooooooo Taehyung, šta radiš to momče, nismo očekivali to od tebe" svi su u glas dovikivali.
"Nisam očekivao da ćeš da me napreduješ, kriješ bolje talente od mene" rekao je Jimin kroz smeh.
"Čekajte ovo je nesporazum" pokušao je da se brani Taehyung ali kroz smeh.
"Vidi ti njega, ne može da kontroliše hormone, c c c... Očekivao sam to od Jimina ali ne i od tebe." rekao J-Hope.
"Čekaj. Šta bi to trebalo da znači J-Hope, ja sam vrlo nevina osoba, za razliku od svih vas" rekao Jimin pobunjenički. Izgledao je kao bebica kad se duri.
"Ne čini mi se tako, pogotovo na scenama." plazio mu se J-Hope.
"Ne, ne, ne... Smanjite hormone momci, to sam rekla psu" rekla sam.
"Oćemo li joj verovati"
"Hajde"
"Verujemo ti" rekli su svi.
"Čisto sumnjam, ne djeluje mi tako" rekla sam.
"Zato nije bila najbolja ideja da ga nazoveš tako" rekao je Taehyung.
Gledao me intezivno, nisam mogla da ga gledam u oči. Šta se dešava samnom? Zašto crvenim? Kucalo mi je srce nenormalno od njegovog pogleda. Oće li prestati tako da me gleda. Umirem za stolom.
"Dosta šale, nastavite da jedete" prekinuo je Namjoon koji je sedao preko puta mene. Pogledao me i nasmejao se. Taehyung je prestao da me gleda pa mi bilo lakše da jedem.
***
Yoogni me pitao da mu pročitam tekst pesme koji je napisao i odslušam muziku koju je napravio. Srećna sam jer sam mislila da me on mrzi ali izgleda nisam bila upravu. Mada mi je bilo neprijatno jer sam ušla u njegovu sobu. Sama devojka u sobu sa momkom može da izazove nesporazum.
Pustio mi sa kompjutera muziku, zvučalo je kul, istovremeno depresivno i agresivno.
Pričali smo o mnogim stvarima.
Bilo je vrijeme da se uputim do moje sobe pa sam se pozdravila sa Yoongijem i izlazila iz sobe.
U tom trenutku je prolazio Taehyung i sudarila sam se na njega.
"Izvini Taehyung nisam te videla"
"Ništa ništa... A što ćeš ti u Yoongijevu sobu?"
"Zvao me da slušam što je napravio"
"On tebe?" rekao je zbunjeno.
"Da"
"Ne sviđa mi se to" šapnuo je u sebi.
"Šta"
"Ništa"
"Moram onda u svoju sobu sad" rekla sam.
"A dođi nekad i u moju sobu"
"Zašto?" pitala sam.
"Pa zašto si onda bila u njegovu?" delovao je sad iznervirano.
"Pa jer me zvao"
"Pa zovem te i ja" nagnuo se blizu mene malo.
"Pa jer me pitao da mu pomognem" pravdala sam se.
"Je li? Pomogni i meni onda"
Kucalo mi srce nenormalno jer je bio blizu mene.
"Oko čega?"
"Namestiš mi krevet?"
"Ličim li ja tebi na kućnu pomoćnicu?"
"Šalim se. Samo dođi da pričaš samnom"
"Pa deliš sobu sa Jiminom, pričaj sa njim"
"Kako si komplikovana. Pomogni mi!!" očeo je da se duri kao dete i da me vuče za ruke do njegove sobe.
"Taehyung ne vuci me za ruke neću sad!"
"Molim te, samo uđi u sobu molim te, molim te!" uporno vuče.
"Kako si tako uporan da uđem u tvoju sobu!"
"Jer oću ja"
"E neću ja!" rekla sam.
"Ooo Taehyung, nisam očekivao da direktno prelaziš u krevet bez romantike" dovikao je Jungkook.
"Ma oću da mi pomogne samo"
"Dobro ući ću da ti pomognem ali kasnije" rekla sam
"Stvarno si kao malo dete!" savila sam mu prste.
"Boli! Izvini neću više nikad! Aj aj aj!"
"Bolje ti je"
"Kao što sam rekla doći ću da ti pomognem"
"Važi, važi! Pusti, pusti!" pustila sam mu ruke uz ponos.
"Hn, vidimo se sjutra, čudak jedan" krenula sam mu leđa i potajno sam se smejala od sreće.
Jungkook i ostali koji su izašli da gledaju scene su ostali u šoku, a neki razočarani što su došli pripremljeni sa kokicama jer su očekivali dramu.
***
Taehyungov P.O.V
Prsti me bole. Opasna devojka, hahahaha sviđa mi se.
Ne znam zašto sam tako reagovao kad sam je video da izlazi iz Yoongijeve sobe. Ljubomora. Zašto bih bio ljubomoran.
Izašao sam iz svoje sobe i odlučio da idem kod Suge.
Ušao sam u sobu bez kucanja, tiho kao Nindža.
"Prepade me čoveče! Jesu li te učili da kucaš"
"Yoongiii"
"Šta ti treba od mene" rekao je smorno.
"Od kad ti puštaš devojke u tvoju sobu?"
"Od kad postoji jedna u ovu Kuću, ne vidim da ulaze ovde kao u hotel tako često, skoro pa nikad"
"Zašto si je zvao?" moja radoznalost me ne pušta.
"Heheheh, jesi li to ljubomoran ili me oči i uši varaju"
"Ne. Činiti se. Samo sam radoznao"
"Radoznao zbog ljubomore" nasmejao se od uva do uva sa bezobraznim osmehom.
"Ne poznajem je toliko dugo i ne mogu priuštiti sebi sad ljubav... Al ipak reci mi zašto si je zvao?"
"Lagano tigre, zvao sam je da je pitam za mišljenje oko muzike i teksta. Ne brini nije moj tip"
"E pa super" skakutao sam od sreće jer bar znam da nije njegov tip.
"Koja si ti budala" rekao je smijući se.
"Znam" izašao sam sa ponosom prihvatajući tu titulu.
Ušao sam u sobu i legao na svoj krevet. Još Jimin nije došao.
I iz otvorenog prozora ušao neki list i pao na pod.
Digao sam se da ga bacim na smeće ali je nešto ispisano bilo crvenim slovima.
"Ostavi je. Umrijet će"
Šokirao sam se na što je pisalo u papiru. Na prvom spratu mi je soba ali ne znam na koji način je dospelo do mene. Papir mi je izazivao neki neugodan i neprijatan osećaj pa sam ga pobucao na paramparčad i bacio u kantu. Ne verujem da se neko od članova zeza samnom na ovakav način i ne prepoznajem rukopis. Nisam se više opterećivao o tome i legao sam na krevet i razmišljao o Moni. Upala mi je u misli. Počeo sam sebe da udaram po čelu i počeo sam se smejati samom sebi. Neprimetno je ušla u moje misli, tako i u moj život. Mislim da se zaljubljujem, ne već sam bio zaljubljen u nju, bio sam zaljubljen u nekoga koga još nisam upoznao, koga nisam vidio niti znao za njeno postojanje. Ipak, ne mogu sebi priuštiti sad ljubav. Ne bar sad.
