Misli su mi se neprestano mešale dok sam isčekivao da dođem do željene lokacije.
Još 1 sat i stižem do Seoula.
Pokušavao sam da zovem Moni uporno, znajući da nema nikakve koristi od toga, ali ipak sam želeo da zovem jer sam se nadao najboljem.
Počeo sam da grickam nokte, dok mi mračne misli nisu dale mira. Yona me zvala 100 puta da pita gde sam. Bila je preplašena za svoju drugaricu, nije mogla ništa da uradi. Osećala je krivicu jer je ostavila samu. Tešio sam je, ali nisam ni sam sebe mogao da utešim.
"Gospodine, stigli ste" rekao je vozač prekidajući me iz dubokih misli. Stigli smo nazad.
Izašao sam iz kola i potrčao videvši Yonu kako stoji ispred doma čekajući mene.
Imala je crne podočnjake i bledo lice.
Zagrlila me čvrsto.
"Taehy..hy..hyung, šta da radim" počela je da muca dok joj je glas bio promukao od plača.
"Ne brini Yona, naći ću je... Pokaži mi sobu"
Njena soba je bila u haosu, vaza u kojoj je držala ruže koje su sada kao prah pretvorene, bila je slomljena, vrata razvaljena. To mi je dizalo pritisak na viši nivo. Osećao sam se vrlo besno.
"Jesi li dobro Yona?" Pitao sam je.
"Jesam, ja sam dobro... Taehyung, mogu li sebični zahtev da te pitam?"
"Da?"
"Molim te nađi Moni, molim te. Yoongi dolazi po mene pa neću biti sama. Idi, u riziku je" potvrdno sam klimnuo glavom i otišao.
Našao sam papirić na pod ispisan crvenom bojom.
"Upozoren si da je ostaviš. Ovo je tek početak..."
Iscepao sam papirić na komade. Ko si ti? Nije ni bitno sad, moram je naći. Sa ovim ću se pozabaviti kasnije.
***
Monin P.O.V
Osećala sam kako me glava bolela, bila je duplo teža. Mutilo mi se.
Otvorila sam oči, ali nisam mogla jasno da vidim zbog mutne slike u mojim očima. Bolele su me...
Slika pred moijim očima je sve više bila jasnija i jasnija, nisam shvatala što sam ovde.
Sećanja su mi se malo po malo vraćala kao slagalica.
Bila sam kidnapovana.
Pogledala sam oko sebe, to je bila jako svetla soba sa roze i svetlo-plavim nijansama. Ležala sam u krevet i oko mene su bile igračke i mede.
Čula sam otključavanje vrata. Neko je ulazio. Trgla sam se i primetila sam da su mi ruke i noge bile vezane za krevet. Nisam mogla da se pomeram. Uzeo je stolicu i odvukao ga pored mog kreveta nameštajući ga da se gledamo lice uz lice.
Bio je vrlo visok i mršav. Lice je prekrio maskom. Delovao je vrlo poznato...
Imao je crnu kosu, mračniju od noći, crne oči i bledi ten koji ga je činio ujedno bolešljivim, a i jezivim. Izgledao je vrlo mlad pored njegove izvajane građe odraslog čoveka.
"Budna si." Rekao je sa istim glasom, ali ovaj put nežnijim. Pokušavala sam da se pomerim.
"Vezao sam te, da mi ne pobegneš..."
"Zašto?? Šta hoćeš ti od mene?? Molim te pusti me." Gledala sam okolo, soba svetlih boja i puna igračaka i ukrasa činila se još mračnijom pred mojim očima.
"Ovu sobu sam sredio za tebe. Da ti bude ugodno." Rekao je posmatrajući me intezivno.
" Ne želim ovo. Ko si ti? Šta ti treba od mene? Reci mi odmah." Uporno sam pitala.
"Ne želiš? Pa ja želim ovo... Pa šta mi treba, trebaš mi ti... Ko sam... Pa onaj koji će da ubija za tebe." Rekao je hladnokrvno.
"Ne želim ništa od ovoga, zašto me ne ostaviš na miru!? Psihopato! Pusti me!" Znala sam da me neće pustiti. Upetljala sam se u vrlo ozbiljno poremećenu osobu. Nisam imala nikakve ideje da pobegnem ovako vezama... Niti znam gde se nalazim...
"Psihopato... Pa ne deluje mi da je onaj Taehyung nešto bolji od mene... Čak je možda gori... Šta je to što on ima, a ja nemam???" Pitao me već nervozno, moram da pazim šta pričam jer jedna pogrešna reč može da me dovede do sigurne smrti.
"On bar nije psihopata kao ti. Da me drži u kavez. Ima sve, ti nemaš ništa." Digao se da stolice, i lagano se približavao ka meni.
