Završili smo si sa današnjim treningom. Svi su bili u golu vodu, dok sam ja teško disala i cedila se kao limun više od svih. Iako sam njihov trener, oni su imali bolju kondiciju od mene. Više su se trudili, radili puno na koreografiji i textovima pesama. Ni na koji nivo nemogu da se uporedim sa njima. Jednostavno su sve dovodili do savršenstva dok ih noge ne izdaju.
Legla sam na pod i u tom trenutku Namjoon mi doneo vode.
"Jesi li dobro?" lila mu se voda niz lice.
"Dobro..ss.sam" jedva sam izhovorila usled nedostatka vazduha.
"Znas, postoje i pauze između treninga. Nebi trebala sebe da iscrpiš do kraja"
"Nisam htjela da izostanem u vasim koracima, ali moram priznati puni ste snage..." boli me i kad dišem.
"Kakav sam ja to trener ako nemogu bar ovoliko da uradim"
"Što se mene tiče, nabolji za sad trener" pomerio rukama kosu koja mi smetala na lice.
Malo sam bila u šoku od toga.
Gledala sam te njegove dugačke prste kako mi prelaze preko lica pokušavajući da pomeri mi dlake s lica.
Imao je lepe ruke. Izrazili su mu se mišići okolo.
Oči mi počeli lećet okolo.
O ne ne, ne gledaj Mona gde ti nije mesto. Ti si samo trener samo trener. Smanji doživljaje.
"Sh, hvala ti"
"A ništa" odmicao ruke, i tom istom prešao preko svoje kose, jer su mu smetale šiške.
Zašto to pored mene radi!! Nesvesno me izaziva. Ughh!
"Moramo se dogovoriti za sledeću koreografiju nakon što ovu završimo" krenula sam da se dignem ali Namjoon mi dao ruku pomoći, ispružio ruku i digao me.
"Da, moramo"
"Aaaaa, Mona nas ubila ovim treningom, jesi li ti mašina ili šta" dovikli su Suga, Jimin i Jungkook.
"Slabaši, zar ste slabiji od ove curice" rekla sam sa 'smug' osmehom.
Svi su otišli da se tuširaju i jedu.
Taehyung i ja smo jedini ostali u salu.
Vezala sam vezice i u tom trenurku mi se približio i nagnuo se prema meni.
"Da?" rekla sam
"Hoću nešto da te pitam"
"Reci"
"Možeš li samnom negde"
Još smo stojali u čučećem položaju.
"A gde to?"
"Tajna"
"Ne pada mi napamet onda" rekla sam
"Mooolim te"
"Nee"
"Bitno je. Neće niko samnom, samo si mi ti ostala" napravio je pogled kučića. Nisam mogla odoliti pa sam odmah prihvatila.
"Dobro, hajde"
"Jeeeej" nasmejao se onim dečačkim osmehom.
Skakutao po sali. Stvarno, koliko on ima godina? 10?
"Ovaj... Ima jedan problem..."
"Da, da? Kaži odmah?" okrenuo se naglo.
"Ti si slavna ličnost, mislim da nebi trebali ležerno da idemo zajedno okolo"
"Aaa to! Za to sam spremio periku i masku, neće biti problem, biće dobra kamuflaža" rekao je sa kezom
"Pa bolje ti je da bude dobra kamuflaža"
"Vidimo se u 19:00h ispred doma"
"Dobro"
Izašao je iz sale.
Uhh... Kao odrasli dečaci.
***
Sedala sam u svoju sobu i gledala nešto na Youtube mislim da je bilo "How to eat a lot without geting fat"
Kad uđeš na Youtube, završiš od pesama gledajući teorije zavere i NLO abduction.
Pogledala sam u vreme i shvatila sam da je 19:03h.
"Ajoooj zaboravila sam!!"
Obukla sam čizme i uzela torbu i telefon i potrčala prema vratima.
Otvorila sam vrata i sudarila se za nešto. Neka dugačka figura u crno, kapa crna, kaput maska i naočare.
"SMRT! NISAM SPREMNA DA UMREM NA POČETKU MOJE MLADOSTI I VRHUNCA! POŠTEDI ME"
"Što vrištiš, ja sam" skinuo masku i naočare. Izvadio telefon iz džepa.
"Kasniš tačno 6 minuta i 36 sekundi"
"Ma zaboravila sam i zato sam sad trčala"
"Ma nema veze idemo ne mogu više da čekam" uhvatio me za ruke i vukao me do izlaza.
"Čekaj malo, gde ćeš takav obučen. Izgledaš kao kriminalac koji je skoro izvršio masovno ubistvo"
"Čini ti se, ovo je kamuflaža, ako me vide fanovi gotov sam"
"Pa mogao si malo jednostavnije, prestrašit ćeš sve oko sebe" samo se nasmejao.
Ušli smo u neka siva kola. Bio je neki vozač ali Taehyung mu rekao da će on da vozi sam.
Sedala sam pored njega.
"Gde ideš. Planiraš li neko ubistvo možda? O bože, jesam li ja žrtva? Izvini neću više biti teška sa treningom" stavila sam ruke kao da se molim bogu. Taehyung je počeo da se smeje.
"Ma idemo u Pet shop"
"Šta"
"Pet shop"
"Stvarno"
"Stvarno" ponovio je.
"Strašna tajna, i što ti ja trebam u pet shop"
"Da mi pomogneš da izaberem ljubimca"
"Znači tako... Hehehe, fino fino"
"Voliš li pse?" pitao me.
"Više sam osoba za mačke ali volim jednako pse i mačke, ti?"
"Takođe"
Pričali smo o kojekakvim glupostima dok smo se vozili.
"Stigli smo" rekao je.
Ušli smo u Pet shop, bila je baš velika radnja. Bilo je papagaja, mačaka, hrčaka i kučića. Morala sam svaku životinju moguću da ispipam prstom.
Taehyung je izgledao srećno, kao malo dete. Posmatrala sam ga, bio je tako lep, mogla sam čitav dan da ga gledam. Taj njegov osmeh mi je ispunjavao dan, obasjavao je kao sunce, a u istom momentu kao mesec.
"Hejj, jesi se zamislila nešto? Dođi ovamo" ponovo me dovukao za ruke i istresao iz moje duboke zamišljenosti.
"Šta misliš, zar nije sladak" skakutao je.
"Ajoooj kako je sladak, moraš da ga uzmeš, a kuci kuci" počela sam i ja da skakućem nesvesno. Prodavačica nas tako čudno gledala kao da smo iz mentalne ustanove izašli.
"Da ga uzmemo"
"Naravno da da"
To je bilo malo štene mešane rase sa velikim očima. Ko bi odolio ovom stvorenju.
Uzeli smo štene ali žena nas gledala sa strahom da ne bude šta kučiću.
Izašli smo sa kezom kao budale, doduše Tae-u se nije moglo videti jer se zamaskirao za rat.
Ušli smo u kola.
"Kako ćemo ga nazvati?"
"Ne znam, imaš li ti ideje?"
"Ne. Smislit ćemo kasnije"
Kuče je lajalo sa kaveza, želeći da se oslobodi.
Posmatrala sam Taehyunga, imao je očaravajući osmeh, kao da je magija. Imao je lep profil, nos, usne...Imao je tako tužan pogled, jako tužan, kao da ga je nešto mučilo unutar duše... Lagano sam sklapala oči... Ušla u duboki san...
***
Taehyungov P.O.V
Zaspala je. Tako je bila lepa kad spavala... Od prvog dana kad sam je video, imao sam neki čudan osećaj oko nje, kao kad sam je upoznao negde pre. Bio sam srećan što sam je video, nedostajala mi je... Kako može da mi nedostaje neko koga nisam video nikad u životu, zašto sam bio srećan što je vidim, kao da sam je poznavao pre... Možda u prošlom životu... Hahaha šta pričam ja, kakav prošli život.
Bio je puni mesec, oko svakog punog meseca u meni je plakalo nešto. Kao da moja duša čezne za nečim, kao da mu nedostaje delić nečega, nekoga... Ali večeras nisam se osećao tako, možda je zbog nje *pogledao u Moni* kad je gledam osećam se bolje, ne znam zašto.
Zazvonio mi telefon, to je bio Jin.
"Halo" rekao sam tiho.
"Gde ste vas dvoje. Mogli ste bar javiti da ste izašli. Zabrinuli smo se svi. I što šapućeš?"
"Spava"
"Ko spava? Gde spava?"
"Moni, u kola. Išli smo da uzmemo ljubimca"
"Ljubimca, vas šestoro mi nije dovoljno paziti nego sad i ljubimca. Koji ljubimac"
"Štene"
"Ajooj, donesi ga čekam vas, konačno neki ljubimac u kuću punu divljaka"
Njegove promene raspoloženja iz nule u sto su mi bila najdraža.
"A večera će se ohladiti, ubrzajte malo"
"Oćemo" prekinuo sam.
Jin uvek kao zabrinuta majka, zove i sprema nam obrok. Šta bi mi bez njega. Iako stariji od svih nas, niko ga ne sluša.
"Ne... Idi.." čuo sam Moni.
Izgleda je imala noćne more.
"Ne ostavljaj me... Molim...te" počela je plakati.
Morao sam zaustaviti negde kola.
"Ne idi... Ta.."
"Moni jesi li dobro, budi se" počeo sam da je drmam da se probudi, plakala je kao iz kabla.
"Tu sam samo se probudi, zašto plačeš" probudila i lagano otvorila oči, pogledala mene pa okolo.
"Šta je bilo? Oh izvini zaspala sam"
"Plakala si u snu. Je li sve uredu?" čistila je mokre obraze.
"Izvini, nesvesno sam zaspala. Dobro sam, ne brini, imam noćne more svakog punog meseca. To je neki ritual kod mene i ne znam zašto plačem tokom sna" nasmejala se nako kako samo ona zna.
Ima noćne more tokom punog meseca... Imamo skoro nešto zajedničko.
"Idemo nazad, svi su se zabrinuli za nas. Jin me zvao nekoliko puta nisam čuo telefon" rekao sam.
"Spremio nam večeru"
"Jin je kao prava majka koja brine za svoju decu" rekla sa osmehom.
"Da" rekao sam sa olakšanjem kad sam vidio da se smirila malo.
"Kakve su to noćne more koje sanjaš?" mada me radoznalost nije puštala pa sam je pitao.
"Pa nisam sigurna, samo se nečega sećam. Neka vrlo tužna nesuđena, zabranjena ljubav između dve osobe. Zbog njihovih grehova, osuđeni su na večnu patnju i njihove duše su osuđene da nikad ne mogu biti zajedno. Ni u sledećim životima, kada pređu u novo telo, zadesit će i samo loš kraj ako se ponovo susretnu"
"Vauuu" rekao sam u šoku.
"Dobra priča bi se mogla napisati od toga" rekla je.
"Dobra ali tužna"
"Ko zna, može biti srećan kraj, kad si uporan onda je sve moguće. Ljubav može biti jača od sudbine"
Lajanje prekinulo naš razgovor.
"Kasno je, idemo kući"
Nasmejala se i iz kaveza izvadila kucu.
"Muško je. Hajde da ga nazovemo Tae" grcnuo sam se na to.
"Tae"
"Što fali? Lepo je"
"Isto da se zove kao ja?"
"Da" rekla je čvrsto.
Sad će svi namerno da ga zovu tako, po čitav dan da ga dozivaju i iritiraju mene.
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
Prva priča pa budite malo lakši prema meni☺☺☺
Da nastavim ili da odustanem sa ovom pričom.
