Behind the Bandage // TMNT ff

iii. // things happen with reason

                   iii. // things happen with reason

    Lanac me povukao na krov zgrade gdje su trebali biti skrivene... velike sjene nečega. No čim sam udarila u tlo sjene su nestale, sve je bilo tiho, možda pretiho. Na trenutak nisam osjećali uopće lijevu ruku od tog lanca, no s vremenom krv se ponovno vratila u nj. Znatiželjno i polagano sam gledala okolo sebe.

   Iznenada nešto je skočilo pred mene, kako je skočilo tako sam brzo trznula glavom prema zvuku. Pred mnom je stajalo biće, kako sam rekla... kornjača na dvije noge. Divovska kornjača.

   ‒ Daj mi kameru! ‒ kornjača na dvije noge koja govori, e sad stvarno; trebala sam nešto pojest. Polagano sam pogledala prema gore. Biće je imalo na sebi nekoliko zavoja, oko ruku i nogu te nekakvu 'suknju' valjda oko 'bokova', nemam blage veze jel' ovo stvarno ili ne. Vjerojatno halucinacija... da.

   ‒ Gle, opet koristi svoj Batmanov glas.

   Čuo se još jedan glas, no nisam mogla vidjeti još jednu 'kornjaču'. Odlično, ma da bolje ne može biti.

   ‒ Tak je zgodna, osjećam kak mi se oklop stišće.

   ‒ Čujemo te! ‒ zarežao je ovaj ispred mene gledajući na trenutak iza sebe. Pogledala sam tlo pa sam se odlučila polagano ustati, kada je ponovno pogledao prema meni. Mogla sam čuti zveckanje nečeg metalnog, oružje! Točno? Na glavi oko očiju je imao zavezanu crvenu 'masku'. Nindže? Ovo postaje sve bolje i bolje, kad samo curama kažem da sam nabasala na divovske kornjače koje stoje na dvije noge, nose japansku odjeću, nindže su i uz to govore.

   Mislim da bi me poslale u ludnicu.

   Zaboravila sam na njih! Sestre! Nadam se da su dobro... nisu valjda toliko kilave da se ne znaju sakriti. Trebala bih i ja naći skrovište, al izgleda da sam zatočena sa svojim iluzijama.

   ‒ Ako mi ne daš kameru ja ću---

   ‒ Dosta! ‒ treći glas je viknuo i odjednom s vodotornja je skočila još jedna kornjača. Također je nosila nešto japanske odore, no ova je imala plavu masku i u rukama je držao dva mača. Imam loš predosjećaj: ‒ Odmakni se, Raph.

   Raph? Izgleda da se crveni zove 'Raph', nisam baš sigurna da mu je to pravo ime. Raph... kao da sam čula već negdje čula to ime. Teško je razmišljati na prazan želudac.

   ‒ Ma'am? Hello, ispričavam se. Moj kolega ovdje je zaboravio reći 'molim'. Pa... hoćeš li molim te dati mi kameru?

   Ovo nije stvarno. Ovo nije stvarno. Ovo je samo moja mašta koja radi zbog nedostatka hrane. No, ipak izgledaju tako stvarno. Koraknula sam dva tri koraka natrag, dok se naravno nisam sudarila s nekim. Istog trena sam se okrenula, još jedna kornjača je stajala ispred mene s narančastim povezom.

   ‒ Woah, woah, woah! Smiri se.

   Čekaj malo. Plava, crvena i narančasta. Isto je. Boja njihovih poveza je ista kao boja duša koje imamo sestre i ja. Navukla sam rukave svoje jakne kako bi sakrila svoje plave poveze oko ruku, na gležnjevima se donekle ne vide zbog hlača. Neznam zašto to radim, valjda navika otkad smo sestre i ja završile u New York-u. Čak ovaj s plavom maramom ima isto oružje kao ja.

   Pogledala sam okolo sebe, plavi je bio iza mene, narančasti ispred i crveni s moje lijeve strane. Sjećam se da su bile četiri sjene, gdje je četvrti? Samo mi još treba da zadnji ima ljubičastu masku, znam da to nema nikakve veze s nama, ali svejedno je nekako... čudno. Čvrsto sam držala mobitel u desnoj ruci, pažljivo promatrala kornjače. Ovaj dan sigurno ne može biti ikako gori.

   ‒ Daj nam kameru! ‒ crveni je ponovno zarežao, eh. Baš tada moj mobitel je zazvonio, svirajući pjesmu koju je Michela odabrala za svoj profil, što znači da me ona zove. Odabrala je odličan timing.