•Adelaide• A.Rebić

•13•

•Adelaide•

Filip je,osjećajući krivicu, ipak odlučio odvesti me do Antinog stana.

Stvarno sam ovaj put odlučila riješiti s njim sve stvari koje su ostale neriješene.

"Hoćeš li mene ubiti nakon što njega ubiješ?" Odjednom sam začula Filipov glas pokraj sebe. Izgledao je blago prestravljeno dok je vozio auto. Do ovog trenutka me ništa nije ni pitao i tek se sad odlučio prekinuti desetominutnu šutnju.

Ovdje bi jedino ja trebala biti prestravljena jer sam sjela s njim u njegovo auto. Činio mi se kao dobra osoba ali očito poprilični pehist ako se sjetim one injekcije. Ko zna u koje brdo ćemo se možda zabiti dok dođemo do Ante.

"Bolje bi pitanje bilo hoću li ja preživjeti" promrmljala sam dosta tiho ali je on ipak čuo.

"A što ne bi. Ante se uopće ne zna tući." Rekao je na što sam ja napravila zbunjen izraz lica. Očito je on pričao o Anti a ja o ovoj vožnji.

"Zašto bi se tukla s njim uopće?" Upitala sam ga poprilično zbunjena. Zašto mu uopće padaju takve gluposti na pamet?

Ako bi ovaj trenutak išta poželjela to bi bio njegov mozak da se odmorim par dana.

"Pa zašto uopće ideš do njega?" Sad je on izgledao zbunjeno a ja sam više bila živčana zbog njegovih glupih pitanja.

Bolje je bilo dok je šutio.

"Nebitno" preokrenula sam očima nadajući se da će napokon i on ušutit.

"Jeste li vas dvoje skupa? Pa ti zato ideš kod njega?" Odjednom je progovorio. Sad bi baš voljela da se zabijemo u neko brdo.

"Filipe, jesi ti dobro?" Upitala sam ga pokušavajući biti smirena, ali s obzirom da je tu Filip, to je  jednostavno nemoguće.

"Ja sam baš dobro ali jeste li vas dvoje dobri? Meni izgledate kao baš super par." Rekao je kao da ne shvaća o čemu ja pričam. Blago onome tko nije s njim bio duže od 10 minuta.

"Tu i je problem što tebi izgledamo kao super par" živčano sam rekla te smo napokon došli ispred Antine zgrade.

"Ovaaaaj,hoćeš li ti ponijeti ovu injekciju Anti? Ne želim vam smetati." Nakon što je parkirao auto i nakon što sam ja krenula izlaziti iz auta on je progovorio. I iskreno sad bi se tako izvikala na njega ali tko zna što mu je onaj Ante napričao.

Uostal ne bi bio prvi put da priča nešto o čemu ne treba pričati.

"U redu. Koji kat?" Smireno sam ga upitala jer mi se nije dalo sad raspravljat s njim.

"Treći" mahnuo mi je i odvezao se autom a ja sam ostala ispred ogromne zgrade.

Nisam ni mislila da ne živi u nekoj zgradi poput ove.
Udahnula sam duboko te sam polako pregledavala prezimena na portafonu tražeći njegovo.

Kad sam napokon ugledala njegovo prezime stisnula sam zvonce pored i ono što me začudilo je da mi je odmah otvorio ulazna vrata bez da je upitao tko je.

Možda mu je Filip rekao?

Ušla sam unutra te se popela na treći kat gledajući po vratima gdje se nalazi njegovo prezime.
Kada sam ugledala krenula sam pritisnuti zvonce ali su se vrata odjednom otvorila.

"Bogu hvala došla si više,čekam te sat vre.." odjednom je ušutio ugledavši me na vratima. Sigurno nije očekivao mene pred njegovim stanom kao što ni ja nisam očekivala da će mi otvoriti vrata polugol,samo sa donjim dijelom trenerke.

Sve što sam mu mislila reći je isparilo iz glave odjednom i nikako  nisam mogla reći sve što sam mislila.

"Donijela sam ti injekciju za Snuleta" nespretno sam rekla kako bi prekinula tišinu te sam ju izvadila iz male torbice pruživši mu u ruku.

"Hvala" tiho je rekao te se na trenutak namrštio "Zašto ju nije Filip donio?"

"Zato što..." odjednom sam zastala pokušavajući smisliti neki dobar razlog koji bi mu rekla

"Zato što?" Podigao je obrve te gledao i dalje i mene dok sam ja nervozno grizla usnicu.

"Da ne bi uboo nekoga putem,nije on baš siguran" odjednom sam izbrbljala i sama sebi dala pet i glavi zbog ovoga. Pogledala sam u njega i on se nasmijao. Izgleda da je povjerovao da je to razlog.

"U redu onda,hvala još jednom" pristojno mi se nasmijao te je očito čekao da se ja okrenem i odem ali nisam to radila.

I dalje sam stajala ispred njegovih vrata.

"Trebaš li još nešto?" Zbunjeno me upitao te je čekao moj odgovor.

"Zapravo došla sam pričat s tobom" odjednom sam rekla. Nema potrebe da lažem sada kada sam već tu.

"O čemu mi imamo pričat?" Pogledao je u mene i odmah mi dignuo živce. Sad me uopće nije bilo briga da li će me netko čuti ili da li ću se osramotit. Ili ima li netko unutra jer stvarno sam bila živčana. On mene pita o čemu imamo pričati?

"O čemu? E pa o svačemu. Kao prvo otkud ti pravo da me ljubiš? Kao drugo otkud ti pravo da to svima govoriš i pri tom okrećeš istinu i lažeš? I što si još..."  počela sam nabrajati i doslovno vikati na njega a on mi je odjednom prislonio dlan na usta kako ne bi mogla pričati te me povukao unutra. Ozbiljno sam razmišljala o činjenici da ga zadavim.

"Sad nastavi" pustio mi je ruku sa usta te zatvorio vrata i sasvim smireno mi rekao.

"Tebi treba psihijatar" viknula sam na njega živčano prekriživši ruke.

"Meni? Jesam ja tebi došao na vrata ili ti meni?" Upitao me sasvim smiren.

"Jesam ja tebe ljubila ili ti mene?" Viknula sam "Ah,ti ipak pričaš da sam ja tebe poljubila." Ljutito sam rekla.

"Molim?" Pogledao je u mene kao da ne zna o čemu pričam

"Ne pravi se da ne znas o čemu pričam. Rekao si Filipu da sam ja tebe poljubila" gledala sam ravno u njega te sam se svakom riječi sve više približavala njemu dok je on stajao naslonjen na zid,prekriženih ruku. Kao da se ovo ne tiče njega.

"Ti si ozbiljno povjerovala Filipu ako ti je on to rekao?" odjednom se nasmijao te gledao u mene.

Vjerojatno sam mu izgledala smiješno jer cijelo vrijeme vičem a on je u potpunosti smiren.

"J-jesam" promrmljala sam sjetivši se da to baš i nije bila dobra ideja i da sam možda mogla pretpostaviti da on noje dobro razumio.

"E pa vidiš da nije u meni problem" sada mu se još veći osmijeh izvukao sa usana.

Očito mu je bilo zabavno gledati me kako ludim.

"U meni je problem? U meni? Jesam ja tebi došla i poljubila te iz čista mira?" Opet sam počela vikati pokazujući rukom na sebe a on je i dalje stajao na istom mjestu.

"Otkud ti pravo da me ljubiš bez mog pristanka?" Sada sam se skoro mogla sudariti s njim jer sam mu se toliko približila.

"Jesi završila s vikanjem,hm?" Podigao je jednu obrvu te se opet blago nasmijao.

"Nisam" rekla sam a zatim su se začula vrata od stana kako se otvaraju stvarajući buku u kombinaciji sa točkićima koji su vjerojatno bili od kofera.

"Ušuti,Nevenka" odjednom je promrmljao povukavši me u stranu pored njega.

Nevenka? 

Zar je on.. Ne,nije moguće.

~~~
Danas nam je divan dan divan dan.
Ana napokon izbacila nastavak.
Nadam se da nije katastrofa i nadam se da ima smisla i da se ne ljutite jer nije bilo nastavka 191882  godine.
I zanemarite greške pls.

Voli vas Ana❤