Branim te

《 05

~ preskačem poljubac za kraj, preskačem hvala i goodbye ~

par dana kasnije

Petar

Odlučio sam. Moram prekinuti s Lotte. Za njeno dobro. Moram ju maknuti od sebe i tako je zaštiti pod svaku cijenu.

Uzeo sam mobitel, i sa trosjeda iz stana je pozvao.

" Lotte, moraš me shvatiti, žao mi je", rekao sam joj kada mi se javila na mobitel. Znam, da, pička sam što joj nisam to u živo rekao, ali morao sam biti odlučan u svojoj namjeri.

Svaki i najmanji pogled u nju, njene oči boje kestena ili rumene usne odvratile bi me. Ionako ni sam nisam siguran šta radim.

" Majmune, kako misliš da te shvatim. Sve je divno i savršeno i odjednom mi kažeš kako ne želiš da se više viđamo. Čak što više, kažeš da je to za moje dobro. Kako misliš da te shvatim?", držala se dobro, kunem se da nije zaplakala, no drhtaj u njenom glasu davao mi je do znanja da sam ju povrijedio. I jesam, svjestan sam toga, no ona će i sama shvatiti da nisam za nju. Uskoro će me, nadam se preboljeti i krenuti dalje. Mora.

" Ne očekujem da me shvatiš. Lotte, mlada si, pametna si, naći ćeš nekog u tren oka. Samo te tražim da mi vjeruješ kad ti kažem da je ovako bolje. Koliko god da me voliš, koliko god da te volim"

" Ma ti si momak prso", rekla je, "Slušaj me, jesi doma? Ja dolazim iz ovih stopa sad kod tebe da normalno porazgovaramo i da ti izbijem ove tvoje debilne ideje iz glave"

" Doma sam, David je sa mnom ali nisam siguran koliko je pametno da dolaziš. Nisam siguran koliko je pametno da se uopće čujemo više", promrmljao sam pogledavši Davida šta radi. Definitivno nije bilo pametno da Lotte dolazi.

" Idi u kurac, idiote maloumni", počastila me valjda prvom uvredom koju je mogla smisliti i poklopila slušalicu.
Nisam se bunio ili povrijedio, nije da nisam zaslužio.

" Žao mi je bato, stvarno. Ali dobro si odlučio", rekao je iskreno David koji je sjedio prekoputa mene na mom kauču i povukao još jednu lajnu.

---------------

Lotte

" Ma jebem li ti milu majčicu", zavrištala sam u svojoj sobi kad sam prekinula poziv i zafitiljila mobitel na drugi kraj sobe. Nije me bilo briga hoće li se razbiti. Ako ćemo iskreno, bolio me kurac.

Šta on misli, tko je on pa se može ovako ponašati prema meni?
Nakon dva i pol, skoro tri mjeseca veze on samo tako odluči nestati iz mog života. Puf. Kao da ničega nije ni bilo. Kao da nas nije bilo.

Ali, tako mi Boga, to mu neće proći. Ne sa mnom. Saznat ću šta se dešava. Ne zvala se ja Lotte Rebić.

Malo sam se smirila, udahnula duboko par puta i pokupila mobitel sa poda, vidjela da se nije razbio i izašla iz sobe.

" Di ćeš ti? Jel sve okej?", pitao me tata koji je pio kavu u kuhinji  kada je vidio da sam izjurila i krenula prema van.

" Bit će" promrmljala sam i izašla iz stana.

Nisam siguran koliko je pametno da dolaziš, odzvanjala mi je u glavi Petrova rečenica. E pa ja sam sigurna da je pametno, idiote.

Nisam htjela sjedati u auto, tek sam položila vozački ispit a i s obzirom da sam trenutno užasno živčana i ljuta, još bih se mogla zabiti negdje, ili ne dao Bog u nekog kakve sam sreće.

Otišla sam pješke do njegovog stana. Hvala Bogu, nije živio daleko od mene pa mi nije trebalo dugo dok se nisam našla pred njegovim vratima.

Pozvonila sam na vrata i pričekala da otvori.