Sofijina pisma-završena☑️

"Ko sam ja?"

ANTONINA

Budim se sa glavoboljom. Zašto? Kako? Sećam se kao kroz maglu, sećam se da smo slagali Mona Lizu, sećam se da sam zaspala u fotelji. Ali ja sam sad u krevetu, Mateja me je preneo. Zbunjena sam svime, razmišljam dok krećem prema kupatilu. Zbunjena sam celom situacijom. Kada sam dolazila ovde nisam baš ovako zamišljala svoj boravak. Zbunjena sam Matejom i njegovom pojavom. On me fascinira, privlači i odbija u isto vreme. Dovraga, imam Markusa, imam verenika i ne bih smela više da razmišljam o njemu. Ne smem da razmišljam jer to nije svrha mog dolaska. Sofija i njeno poslednje pismo. Moram pod tuš, hitno mi treba tuš, kao da će on smiriti moje misli. Provirim u kuhinju tamo gde smo sedeli i vidim da je otišao.

Dođi na doručak. Ne želim sama da čitaš.

Šta mi je on? Ništa. Krenem ka kupatilu i rešim da ignorišem njegovu poruku.
Nakon jutarnje rutine, nisam mirnija. Živci mi titraju i umesto da počnem da razmišljam šta dalje, ponovo se vratim na onaj poljubac. Na onu iskru koju sam osetila.
Kako jedan stranac može da me uzdrma toliko?
Kako neki neznanac može da me dotakne tamo gde niko drugi nije?
Gledala sam po kući nemo tražeći neku pomoć. U ovom trenutku nikog nisam osećala blisko. Čak ni Markusa.
Petljala sam nervozno, pokušavajući konačno da napravim belu kafu jer sam izgarala da nastavim dalje.
Da, to je to. Vreme je.

Anđele moj Nina,

U životu ljudi donose odluke za koje smatraju da su najispravnije u datom trenutku. Nekada te odluke nisu dobre i često nas koštaju duševnog mira. Ali neke od njih u dugoročnom periodu one su prave i samim tim one su one koje nam kidaju srce. Moja odluka, najispravnija odluka zbog koje se nikada nisam pokajala bila je ta da rodim tebe, zlato moje.
Sve je bilo protiv mene, ali ja sam ipak učinila to.
Nina nema lakog načina da se ovo kaže ali ti si pametna devojka i naslućuješ istinu. Zoran nije tvoj biološki otac, Vladimir je.
Da, krasiva maja Ninočka, ono što meni i Zoranu nije uspelo desilo se posle par strastvenih ukradenih susreta.
Ne možeš razumeti ili osetiti moju radost. Ja sam toliko želela tu bebu, moje telo i moja duša prosto nisu mogli da podnesu još jedan gubitak, još jedno zlo.
Više nisam bila ista osoba.
Fizički bila sam tu prisutna, psihički i emocionalno odletela sam visoko. Pričala sam sa tobom svakog dana od kad sam saznala. Dani su prolazili moja Nini, Vladimir je bio ko zna gde i znala sam da sam njemu bila samo prolazna strast. Nisam se zavaravala. To poglavlje za mene je bilo završeno. Ali ono drugo zvano Zoran, nije. Znam koliko se radovao. Učinila sam nedopustivo. Nini, slagala sam ga. Zažmurila sam i svom mužu sam htela da podvalim tuđe dete! Umesto da odletim, ja sam tonula sve dublje.
Ti si postala sav moj svet , moja Ninočka.
A Zoran...on kao da je osećao...odaljio se od mene, otuđio...ali tebe... Nini, tebe je želeo.

O Bože! Zoran nije moj otac!
Ne, ne, ne, on me pazi čitav život , on i Lili. Zašto su me lagali?
Počela sam da rušim sve sa stola, šolje i čaše, počela sam da razbijam sve Sofijine stvari, uspomene...

Moj život je farsa.

"Nina, Nina prestani."

Čula sam glas, ali ga nisam videla. Bila sam u svom svetu. Onom koji se upravo srušio.

"Lagali su me, svi su me lagali."

"Molim te, molim te dušo, povredićeš se."

Kada sam osetila ruke na sebi, shvatila sam da je tu, da je došao da me spase.

"Pusti me, Mateja. Jedna me je rodila, druga odgojila, jedan me napravio, drugi me podigao, a sve je bila laž. Jebena laž."

"Nije, tvoj život nije laž."

"Nego šta je? Baš mi objasni."

Sarkastično sam ga pitala. A opirala sam se. Rvali smo se jer nisam htela da se slomim. Odbijala sam to.

"Pročitaćeš ga do kraja. Zašto nisi došla kod mene, zašto ništa ne slušaš mala?"

"Nisam ja mala, niti sam tvoja mala ili duša."

"Nisi, ali tako te zovem. To je nadimak. Jesi li jela?"

"Ne mogu sada da razmišljam o jelu."

Polako spustili smo se na pod. Glava mi je pala na njegovo rame. Odjednom, ostala sam bez snage, bez glasa.

"Antonina, moraš da jedeš. Onda ćemo da popijemo kafu ili kakao šta god želiš i nakon toga čitaćemo pismo ali zajedno."

Nikad nisam bila usamljenija. Jedina osoba koja mi pruža ruku je potpuni stranac. A opet trenuci provedeni sa njim su nešto posebno. Zato sam samo rekla važi.
Nema smisla raspravljati se. Uostalom danas nam je poslednji dan, već sutra mogu da idem kući.
Šta može da se desi?

Dva sata kasnije jecala sam na Matejinim grudima. Pročitala sam još par redova i dalje nisam mogla. Niko nije zaslužio takav život ma koliko zgrešio... Kako je mogla, kako?

"Samo je htela da budeš srećna. Ovde je počela kriza a ona bila bez sredstava."

Matejin glas bio je umirujući ali ja nisam bila mirna. Sve je titralo  u meni. Poslednji redovi poparali su moju dušu, moj idealni život razorili iz temelja.
Više ništa nije bilo isto.

"Kakva je to majka? Zar me nije volela?"

Glas mi je pucao, ali uporno sam pitala. Uporno sam ponavljala iste reči.

"Volela te je. Žrtvovala je sebe i svoju sreću. Stavila je tebe ispred sebe.
Doživela je dve najveće ljubavi u životu, prva je bila balet a druga si bila ti. Pristala je na sve samo da ti imaš detinjstvo srećno i bezbrižno. Da izrasteš u dobru i čestitu mladu ženu kakva i jesi. Sofi je bila žrtva, a ne ti Antonina. Ona je bila žrtva svoje slabosti i teret je nosila ceo život na leđima."

"Ne verujem u to."

"Veruj. Kada sam pročitao i ja sam je osuđivao. Ali onda sam pomislio, ko sam ja da je usuđujem, ja koji jebem  tuđe žene, ja koji sam bio ušuškan ceo život. I ja koji sam izgubio ono što je Sofi sačuvala..."

"Šta si izgubio?"

"Bebu."

Više njegov zagrljaj nije bio miran. Osećala sam kako guta knedlu i kako se lagano odmiče od mene.

"Davno je to bilo Nina, baš davno. Bio sam mlad, ali nisam stigao ni da je poželim. Nestala je i pre nego što sam se poradovao."

Oči su mu potamnele, a ruke se zgrčile. Sada sam ja pokušavala njega da zagrlim ali mi nije dopuštao.

"Nisam stigao da se obradujem, da je upoznam, da vidim njene prve korake. Zato sam razumeo Sofiju.
Ona je sve to imala. Dovoljno da je tvoje maleno srce zapamti."

Tada je ustao i bez reči izašao iz kuće. Nikad nisam razmišljala o drugim ljudima na taj način. O Mateji sam znala ono što sam sama zaključila i ono što je svojom voljom želeo da mi servira. U njemu se krilo toliko puno.
Jel suđeno da svako od nas nosi tj. krije neku tajnu u dubini duše?
Zašto suditi na osnovu izgleda? Nina, ti kao da ništa ne znaš o životu?
Stavim ruke na oči i shvatim da sam zaista svih ovih godina živela jedan divan život. Živela sam van svih neprijatnih dešavanja, bila sam zaštićena, srećna i mogu reći voljena. A to mi je sve ona omogućila.
Moja majka Sofija.

💔💔💔💔💔