Sofijina pisma-završena☑️

"Epilog"

ANTONINA

Keti, bubamarice moja,

Svaki početak je težak. To je govorila moja majka, a tako ti govorim i ja.
Ja sam dušice moja, morala u svojim dvadesetim godinama da počinjem život ispočetka. I znaš šta? Bilo je teško ali vredelo je. Zato, jer sam u tom ludilu upoznala tatu. U haosu oko mog rođenja, rodilo se nešto drugo, nešto lepo, nešto neočekivano. Rodila se ljubav između tvog oca i mene.
I dalje se sećam kako se sve desilo brzo, prebrzo da se i dan danas pitam jel' moguće to?! Onda me tvoj otac pogleda i pošalje poljubac i uveri me bez reči.
Sve je moguće u ovom životu.
Ovde su, bombonice moja, pisma tvoje bake Sofije. Ovde u ovim papirima je istina. Sada sam se već navikla, godine si prošle ali ponekad osećam gorak ukus u ustima. Ponekad me srce stegne od boli. I opet on je tu.
Da me uteši kao što onda je.
Da me poljubi kao što uvek čini.
Da me zagrli i kaže biće u redu.
Da me voli kao što me voli od prvog trena kad smo se sreli.
Vidiš Keti, moguće je.

Sedela sam na divnoj ljuljašci i zapisivala reči. Davno želim ovo da uradim ali uvek bi mi se nešto isprečilo. Čujem ciku i viku i pogledam u pravcu bazena. Tamo se kupaju moj muž i naša ćerka Katarina, on je uči da pliva dok ga ona prska i vrpolji se.

"Vidim, baš si vredna."

"Malo. Nije to ništa, tek sam na početku."

Dragan je seo na stolicu pored ljuljaške i zajedno sa mnom gledao prizor. Taj prizor je oboma sve na svetu.

"Znaš Nina, mogla bi da popustiš. Ne odobravam, ali mislim da bi trebalo da dopustiš ocu da viđa Katu."

"On nije moj otac. Dragane, Vi ste više moj otac nego on."

"Znam, srećo moja. I ti si meni poput ćerke koju nikad nisam imao. Otkad si ti došla, ja sam se ponovo rodio, a i Mateja sa mnom. Ti si unela svetlo."

"O nemojte tako."

"Ali, ja sam čovek u godinama isto kao i Zoran. Ne znamo kad nam je sudnji dan. Opet kažem, potpuno te razumem, ali dozvoli mu da se poraduje unuci."

Katarina uskoro puni tri godine. Za to vreme dva puta sam samo videla oca, tj.Zorana i Lili. Oba puta nanovo sam se ljutila na njih. Ipak, slala sam im slike i zvala ih povremeno. Šta će mi oni kad imam Dragana? On je sve. On me pazi, čuva, brine o meni, isto kao i njegov sin.

"Razmisliću."

"Kad ćeš da mu kažeš?"

Gledali smo i dalje u bazen kad sam se iznenadila pitanjem.

"Dragane, da li Vama nešto promiče?"

"Kao prvo, rekao sam da mi ne persiraš jer si sad deo ove porodice, a kao drugo, zaboravljaš da smo ovo već prošli. Upoznao sam te Nina. Ponovo ne piješ kafu, okrećeš glavu na mirise tvojih omiljenih jela, nisi sela na motor koliko već ima?"

"Dobri ste Dragane, dobri ste. Ali vaš sin..."

"Ma on je sporovozan, kasno mu stiže iz dupeta u glavu. Dakle?"

"Večeras kad spremim večeru i sredim Katu."

"Ja ću se pobrinuti za nju. Znaš da obožava da spava sa mnom."

Često se pitam kako sam dobila ovog divnog čoveka?! A onda se setim da sudbina uvek umeša prste. Nešto izgubiš, a onda nešto dobiješ. Živimo na tri mesta i nisam se pokajala što sam se vratila ovde. Često idemo u onu kuću, već prve godine renovirali smo je ali stvari su ostale iste. Ja još uvek ne radim, nadoknađujem neke stvari koje je trebalo da radim kao dete, kao devojka. I mnogo putujemo.
Mateja je rešio da me upozna sa ovom zemljom kako spada. Iako je Kata mala, vodimo je na kratka putovanja.
Dragan se udaljio neprimetno, a ja sam se vratila pisanju.