Sofijina pisma-završena☑️

"Vraćam se"

ANTONINA

Tri meseca kasnije...

Švajcarska, Bodensko jezero

Vraćanje u stvarnost bilo je teže nego što sam mislila. Vili je spavao pored mene i sve je bilo isto, a opet sve je bilo drugačije.
Ja sam drugačija.
Htela, ne htela, vratila sam se kao druga osoba, stabilnija, zrelija.
I vratila sam se kao izgubljena osoba slomljenog srca.
Sve što sam u Srbiji saznala i doživela, potaklo je mnoga pitanja.

Ko sam zapravo ja?
Kakav je moj život? 

Saznavši istinu o majci i ocu, čim sam se vratila sela sam sa Zoranom i Lili. Zamerala sam im, jer su krili Sofiju od mene i što me nisu pustili da sama odlučim hoću li je osuđivati ili ne? Hoću li je zvati majkom ili ne? Sve su mi to onemogućili... Ljutila sam se na njih, plakala i mrzela ih. Ceo taj prvi razgovor bio je mučan, kao i svi ostali nakon njega. Pokušavali su da mi objasne. Nije li kasno za to? Sofije više nema.
Naš je odnos tada zahladnio. Uopšte mi nije bilo važno, gledala sam kroz njih. Nisam im oprostila, ni jednom, ni drugom.

Zato sam rešila da se osamim malo.
Da nikog ne vidim i ne čujem.
I to mi je nakon rastanka sa Matejom bilo preko potrebno.
Sofija i on promenili su me.
Zato sam znala, nakon svega što sam doživela sa njim, da moj život tek počinje. Bez Markusa i bez njega.
Da, rekla sam Markusu. Rekla ono što je moja majka prećutala. Nikad nisam ćutala, niti krila ništa u našoj vezi pa nisam ni sad. I bila sam svesna da je kraj. Mislila sam da će mi biti teško, ali nije.

Bila sam ubeđena da mi je sudbina namenila majčinu sudbinu.
Iako ću ja za sebe pokušati da je prekrojim.

"Vili, moram ponovo u Srbiju."

Pomazila sam mu glavicu i videla kako maše repom i čeka dalje da mu pričam.

"Preseliću se tamo i ti ideš sa mnom."

Novi početak. Novi život.

....................

Vratila sam se ovde.
Prošla su tri meseca, a vidim slike kao da je juče bilo. Za početak biću tu, a posle ću otići za Beograd.
Još uvek nisam spremna za dalje korake koje znam da moram učiniti.

"Hajde Vilijame i ovde imaš dvorište, uživaćeš."

Vili je iskočio iz korpe i krenuo da njuška po okolini.
Ušla sam u kuću i uzdahnula.
Majko... Daj mi snage...

Da li je moguće zaljubiti se za par dana?
Da li je moguće dati srce strancu, tek tako?
Da li...?

Kafu više ne pijem, ne prija mi. Ali sam pored moje šoljice pronašla uvelu ružu i pismo.
Ne, nemam snage za još jedno.
Ne mogu, previše je.
Sofijina pisma su me dotukla.

Nina,

Ušla si u moj život kao tornado. Ne tornado, već cunami.
Bila si nešto neočekivano. Nešto što nisam želeo, nešto što nisam tražio.
Ispunio sam obećanje dato Sofiji i bio sam uz tebe, ali obećanje prema sebi nisam. Znao sam da si tuđa, a ipak sam te probao. Nisam mogao da izdržim ni jebenih nedelju dana, a znaš koliko sam se trudio da ispadnem gad.
Mislim da sam nakon svega to i uspeo. Otišla si? A ja te pustio ubeđujući sebe da je tamo tvoj život, tvoje sve.
Nisam želeo da ispaštaš kao Sofi.
Ali Antonina, ja te čekam. Ja se nadam.
Nadam se da ćeš pogledati u srce i videti mene u njemu, jer ja u svom vidim tebe.
Dao sam ti vremena i zato te nisam tražio.
Dajem sve na svetu da ti opet pronađeš mene.

Tvoj Mateja.

Čeka me?
Nada se?
Držala sam pismo na grudima i uzdisala od emocija kad sam začula korake.