Vortex [ UREĐUJE SE ]

《11》

,,Mala sirena u vrtlogu zatvorena..."

Taman i dubok glas prošapta, moja koža ježeći se kako osetim njegov dah na mone vratu. Brzo se okrenem u tmini, tragajući za tim zlim glasom baš kad osetim kako mi neko pomera pramen kose. Trznem se oštro, okrećući se nazad al opet samo crno vidim ispred sebe.

,,Njena duša meni preko potrebna..."

Zaledim se na reči pesme, moje oči lutajući svuda i pokušavajući naći odgovornog.

,,Duša njena, puna antičke moći..."

Pokušavam nešto da kažem, bezuspešno otvarajući moja usta iako glas ne izlazi iz njih.

,,Samo u tamni ponor, može je odvesti..."

Ponovo osetim nečiji dah na mom vratu, nervozno osećajući kako žmarci prolaze mojim telom.

,,Ni svesna ona nije..."

Trznem se, osećajući oštre kandže kako se spuštaju niz moju desnu ruku.

,,Moći koju krije..."

Ono prošapta i u trenutku kad trepnem, crvene oči se pojave ispred mojih, sijajući zlosutno.

,,Znala je nekad sve ona..."

Ukočeno stojim, gledajući u sotonu ispred mene i osećajući kako mi nežno miluje obraze.

,,A sad," oči se opasno približe, hladan dah dodiruje moje lice kao i hladne ruke ,,došla je moja šansa nova."

Njegove kandže su prodrle u moju ruku...

□□□

Vrisak dostojan onim iz horora napusti moje grlo kako se trznem i brzo sednem na krevetu. Moje raširene oči bulje u pod ispod kreveta dok ja bezuspešno pokušavam smiriti svoje srce koje je brže od Formule 1. Protrljam lice drhtećim rukama, osećajući kako teror proevladava mojim telom i umom, poput nekog virusa. Polako sklonim deku sa svog tela što je obliveno hladnim znojem i ustanem, naslanjajući se na zid kako polako odem u kupatilo. Pustim vodu da teče, ne mareći da li je hladna il vrela pre nego što skinem odeću sa sebe i legnem u kadu. Negde duboko u svojim mislima se zahvalim direktoru što je kada dovoljno velika da moj rep može stati. Opustim se u vodu malo, nežno praveći valove sa mojim repom i osećajući kako se adrenalin u mene smanjuje a srce polako usporava.

Bez razmišljanja, potopim se potpuno u vodu...

/.../

Tiho pogledam oko kafeterije, uzdah napusti moje usne kako se polako naslonim na zid iza mene. Nemam pojma gde si svi, i slobodno mogu reći da posle onakvog sna ne želim ni da razmišljam. Neko vreme se igram sa svojim prstima, posmatrajući ostale koji se smeju i pričaju sa svojim prijateljima pre nego što polako ustanem i napustim kafeteriju. Oborene glave, krenem prema okeanu.

Nisam videla ni Matijasa ni Lejlu, Axela ili Sofi celi dan i iskreno sam zabrinuta gde su. Matijas me nikad nije ostavio samu na duže vreme tako da njegovo nestajanje odjednom mi stvarno ne donosi lepe misli u glavu.

Polako sednem na topli pesak, skidajući moju obuću i gurajući prste u pesak. Izdahnem polako, naslanjajući se na moja kolena i obgrlim ih svojim rukama, gledajući prazno u okean.

Mala Sirena u vrtlogu zarobljena...

Skočim brzo na noge, gledajući oko mene za bilo kim ko bi mi dokazao da nisam potpuno izludela. Nesigurno se zagrlim, trljajući moja leđa i bacajući pogled na šumu ispred. Hladan vetar dopre do mene i ja se stresem, koračajući polako prema akademiji i pokušavati da ne paničarim previše. Kako uđem u hodnik, jeza me prođe dok tiho posmatram hladan i zao prostor ispred mene, odjednom osećajući se kao da sam u horor filmu.

Sve se dogodilo previše brzo.

U jednom trenutku, crvene oči su bile ponovo ispred mene pre nego što sam osetila kandže kako prelaze i režu moje grlo...

□□□

Naglo ustajem, zamalo ispadajući iz kreveta da nije bilo ruku koje su me spremno uhvatile. Zaledim se, osećajući kako mi srce kuca prebrzo dok me stranac lagano gura nazad. Oči mi se p9vežu sa poznatim, njegovo lice zategnuto u ozbiljnosti.

,,Axel?" Prošapućem, gledajući kako polako uzme moje gladne i drhteće ruke u svoje tople. Polako osetim kako mi se rad srca smiruje i ponovo pogledam u njega. ,,Šta se desilo?"

,,Imala si noćnu moru, Sijera. I sudeći po tvojim vriscima, groznu." On polako kaže i ja osećam kako mi se ramena opuste.

,,To je bio... samo san?" On kimne i ja zatvorim oči na sekundu samo da ih ponovo otvorim jer me teror preplavi.

Mislim da nikad više neću moći spavati...

,,Da li ti treba nešto?" On upita i ponovo pogledam u njegovo sada zabrinuto lice.

,,Ne. Sve je u redu, hvala ti." On kimne i ja bacim pogled na ostatak sobe, osećajući kako mi se usne stisnu. ,,Gde je Mat?" On uzdahne i pogleda me u oči.

,,Ja sam mu rekao da ode da prošeta, razbistri glavu. Nisam očekivao da ćeš se probuditi još. Bio je na ivici nervnog sloma, Sijera, iskreno nikad ga nisam video takvog a znamo se od malena. Trebao bi uskoro da se vrati." Ja kimnem polako, spuštajući se nazad u krevet i gledajući u njega.

,,Sofi i Lejla?"

,,Sofi je zaglavila na času sa kojeg nije mogla pobeći a Lejla..." on odmahne glavom ,, ona je bila pozvana od strane Senata. Iskreno, mislim da to neće završiti dobro." Smrknem se na spomen Senata, kolebajući se u svojim mislima.

Čula sam priče o njima i, svako ko je otišao da se nađe sa njima, više nije viđen. Profesorka Hana mi je jednom ispričala o njima i malo je reći da sam bila prestrašena. Naime, Senat se sastoji od po uednog predstavnika svake rase supernaturallnih bića. Retkost je da oni nekoga pozovu, to se dešava kad najmanje očekujemo. Jedan dan je učenik tu a već sledeći niko ga nije video. Profesorkin deda je na primer bio pozvan od strane Senata i nikad ga više niko nije video.

,,Znaš li zašto?" Samo otrese glavom i ja uzdahnem, osećajući njegov pogled na sebi. Polako pomerim oči da se susretnu sa njegovim ali on nastavi tupo zureći u moju ruku. Pogledam dole osećajući kako mi se srce ubrzava kadd mi oči slete da na crnu obruč oko moje desne nadlaktice. Polako, sa drhtavim prstima, dodirnem crno obilježje i žmarci prođu niz moju kičmu. Crna spirala se pruža niz moju ruku, plave krhotine raspoređene preko nje, oslobađajući blagu svetlst kako pomerim ruku.

,,Si!" Obilježje se poput zmije uzmigolji i ode preko mojih grudi, ostavljajući hladan trag svojim putem.

Pogledam u Matijasa kako me povuče u zagrljaj, znojem prekriven dok osetim kako mu srce lupa u grudima.

,,Da li si u redu?! Jesi li dobro?! Da li su noćne more otišle?! Šta si sanjala?! Jesi sigurno dobro?! Znaš li da si me zamalo oterala u grob ovim?! Alo bolan! Da li shvataš?! Nemoj više nikad da ovo uradiš!" Naljutila bih se da nisam videla njegove oči pune suza, polako se opuštajući u idiotovom zagrljaju dok Axel nelagodno stoji u ćošku.

,,Dobro sam, Mat. Prošlo je. Ne brini."

,,Budalo jedna..." promumla kako ja pogledam u Axela. Pali anđeo mahne sa malenim osmehom pre nego izleti kroz otvoren prozor, ostavljajući nas same.

,,Delimo genetiku, bato."

,,Ćuti bre."