Vortex [ UREĐUJE SE ]

《22》

,,Au..." promumlam, ležeći na dnu kako vrtlog nestane iznad mene. Prevrnem se na leđa, ovaj put zahvalna k'o prošlih deset što nemam nikakvih ozbiljnih povreda. Gurnem se rukama u sedeći položaj, posmatrajući svoj rep kao da mi je on kriv za sve ovo.

Pogledam nagore, u površinu i primetim da je zora, da noć polako nestaje. Probudila sam se oko 4 ujutro sa snažnom željom da naučim napraviti prokleti vrtlog. Pa sam se 'spretno' provukla do okeana pored čuvara, a u sledećoj sekundi sam već bila na dnu prvog vrtloga. Ili bi me on privukao sebi ili bih ja izgubila koncentraciju i on bi se raspao pre nego što se i stvorio. Izdahnem, mali mehurići se stvore krećući se prema površinu, pa se odgurnem da plivam uspravno u mestu. Stavim ruke na bokove, prisećajući se šta je profesorica Džoselin govorila.

Trebam da slušam Serpentinu.

Ali svaki put kad je poslušam, izgubim koncentraciju.

Pokušam ponovo.

Pokušam još pet puta ponovo.

Ali svaki put ista priča.

Ne mogu da držim koncentraciju na dve stvari.

Nema šanse.

Telo želi jednu stvar, Serpentina drugu. I koji god izbor da napravim, završim neuspešno.

Frustrirana, izađem iz okeana i odem prema akademiji, primećujući par modrica po rukama, a i blage bolove u predelu stomaka i grudi. Uzdahnem i uđem u akademiju, primećujući čudne poglede koje dobijam od učenika koji idu na doručak, pa odem u svoju sobu da se presvučem. Zbacim sa sebe helanke i majicu, pa obučem uniformu, posebno polako navlačeći košulju. Deo ispod lakata mi ostane vidljiv, otkrivajući par modrica ali ni ne pokušam ih sakriti.

Nemam volje.

Obujem baletanke i zavežem kosu u neurednu punđu, izlazeći iz sobe. Do kafeterije sretnem par učenika koji isto idu na doručak, pa čim stignem na red za hranu, uzmem tanjir palačinki i jogurt. Sednem za naš sto, koji je trenutno prazan osim mene i lenjo počnem jesti, iako sam gladna. Sof se odjednom stvori pored mene, pa samo nasloni glavu na sto pored svoje salate, očigledno mamurna. Samo je pogledam i vratim svom doručku, a ubrzo se i dva vesela momka pridruže nama. Sednu naspram nas, smejući se dok Sofi i ja predstavljamo žive mrtvake. Naslonim se na levi dlan, viš jedući na naviku nego išta dok u glavi vrtim sve neuspele pokušaje od jutros.

,,Al' ste nam vesele jutros..." Matijas zazviždi i Sofi ga prostreli pogledom, dok ja ignorišem.

,,Jesu li to modrice?" Axel zbunjeno upita i Matijas mi zgrabi levu ruku, a glavu zaustavim da ne padne.

,,Šta se desilo?" Matijas pita zbunjeno i ja slegnem ramenima, zevnuvši.

,,To je rezultat nekoncentracije." Svo troje me zbunjeno pogledaju ali ne objasnim dalje, samo vratim ruku i nastavim jesti.

,,Matijas, hajde sa mnom da uzmem sebi vodu." Sekunda prođe pre nego što ga ona udari ispod stola nogom, a njih dvoje odu. Axel se odmah prebaci na njeno mesto i spusti glavu tako da me pogleda u oči.

,,Sijera?" Izvijem obrvu i pogledam ga, njegovo lice ozbiljno. ,,Da li je to od snova? Da li si opet imala košmare sinoć?" Odmahnem glavom i on izdahne, posmatrajući mi ruke pre nego što me ponovo pogleda u oči. ,,Hoćeš li mi reći od čega je? Molim te?"

Izdahnem i pogledam ispred sebe ,,Pre doručka sam otišla u okean da vežbam vrtlog. Toliko puta sam pokušala, a nijednom uspela. Čudi me da nemam potres mozga koliko sam puta udarila od dno." Tiho odgovorim i on uzdahne, odmahujući glavom na šta ga pogledam.

,,U našem svetu, ne možeš ništa da naučiš napamet. Moraš da se prepustiš svojoj divljoj strani, ne smeš se forsirati." Pogleda u modrice i ja kimnem polako, vrteći sve pokušaje. ,,Dođi." Ustane i povuče me za ruku, naterajući me da ostavim palačinku. Izdahnem i dozvolim mu da me izvede iz kafeterije, pa do okeana, ne puštajući mi ruku. ,,Ko poslednji magarac!" Nasmejem se i krila se pojave na njegovim leđima, prelepa noćna krila.