Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Part 1
Y/N
Za tebe, bilo je to veče koje si, zajedno sa roditeljima koji su, čini mi se, uložili i poslednje atome svoje snage, kao i poslednje nerve svojih živaca kako bi te kvalitetno vaspitali i u budućnosti se ponosili tobom,uzbudljivo i ponosno čekali to veče koje se upravo odvija u sali koja je bila ukrašena belo-ljubičastim balonima, kao i mašnama koje su takođe odisale belinom i pozitivnom vibracijom ljubičaste, u kojoj je bilo mnogo ljudi čiji su veseli glasovi odjekivali celom salom kao i lupanje čaši o čašu u kojima su se nalazili šampanjac i vino, koje si i ti sa roditeljima podjednako pila. Lagana muzika je svirala u pozadini dok ste ti i tvoj otac razgovarali o budućim planovima a jedan od njih je bio da nastaviš njegovo započeto, što je njemu, kao i tvojoj majci, nacrtalo osmeh na licu što je tvoju sreću upotpunilo jer imaš mogućnosti da ih usrećih, ali sva ta vesela lica, svi ti planovi koji su otvarali vrata za tvoju osiguranu budućnost, ta lagana muzika koja je u sali držala tu pozitivu, svi ti veseli glasovi pretvorili su se u nešto što nikada nisi mogla ni da zamisliš. Scena u kojoj je jedan metak uspeo da sali donese paniku koja se širila brzinom gadne radijacije, nateravši ljude da beže kuda ih noge nose dok su nesvesno lomili escajg sa stolova, gurajući isti sa njih, ali prizor iz te iste scene koji ćeš pamtiti još uvek je taj kako su oba tvoja roditelja, sa metcima posred njihovog čela bili potopljeni u lokvi krvi koja je proširila svoj tok celom salom, učinivši bele svilene mašnice potpuno crvenim a tvoju sudbinu potpuno crnom kao i tvoj prizor nakon bele maramice koja ti se našla na ustima od strane osobe čiji lik nisi mogla da vidiš, a kamoli prepoznaš... Šefe,mislim da polako počinje da se budi... Slobodan si, možeš ići. U pozadini si čula nepoznate glasove kako govore dok si polako otvarala oči dolazeći pri sebi. Kada su tvoje oči ugledale svetlost koje je dopiralo od sijalice koja se nalazila na plafonu tik iznad tebe. Oho, pa ko nam se to probudio? Umiljato je upitao lik plave kose i smeđih očiju u kojima si, osetila neku vrstu topline što ti je davalo znak da možeš da mu veruješ,iako će se to možda jednom ispostaviti kao greška,sa crnim odelom na sebi dok je sedeo na stolici koja se nalazila pored kreveta na kome si se nalazila. -Roditelji, proslava?!Ne,ne,ne...nemoj mi reći... Dok si uspaničeno ponavljala ove reči, suza se već pojavila na tvom oku čekajući trenutak da isklizne Da, istina je, mrtvi su kao i većina ljudi koja su pogođena u sali... A taj trenutak je bio upravo ovaj u kome je tvoja surova istina kao i nesrećna uspomena bila potvrđena -K-ko si ti? Upitala si plavokosog lika drhtavim glasom Kim Namjoon, a ti si Y/N. -Kako znaš moje ime? Znam ga jer sam poznavao tvog oca. Puno mi je pričao o tebi. Na pomen tvog neustrašivog oca, na licu ti se pojavio mali smešak Imaš predivan osmeh malena. Samo se pitam, ko ga je učinio tako bledim? Naravno, pogled ti je ponovo postao hladan i tužan, na šta je Namjoon ustao sa stolice i seo na krevet pored tebe. Njegovim prstima je podigao tvoju bradu kako bi sudario vaše poglede u kojima su se ocratavale tuga i odlučnost. Hm, a šta bi uradila onome koga bi otkrila da je kriv za sve to? -Ubila bih ga! Rekla si kao iz topa, bez trenutka razmišljanja, što je nateralo da se na Namjoonovom licu ocrta podmukao osmeh Ja ti mogu pomoći...
