"Ljubav ne poznaje granice"

UVOD

Elena POV.
Budim se sama, na pola bračnog kreveta, dok čujem glas iz kreveca svoje bebe, Mie, koji je odmah do velikog bračnog kreveta.
Njen plač deluje tužno i uznemireno, mrzim kada je takav jer i sama postanem tužna zbog nje.
Ja: sad će mama da te uzme.
Ustanem u sedeći položaj i pokušavam da se priberem i rasanim. Nije mi trebalo mnogo da se malo priberem i uzmem je u ruke.
Ja: dobro jutro bebo! Kako si mi?
I dalje plače, verovatno je gladna. Odlučim da je podojim i dok to radim shvatim da Danijela nema-opet. Znam da me vara! Do đavola, znam to i sigurna sam u to, ne znam zašto, očigledno ili ne znam da ga zadovoljim ili mu nisam potrebna, ali opet, ne mogu da ga napustim jer ga previše volim i mrzim što me ljudi osuđuju. Imamo i bebu, takođe! Ne mogu tek tako baš da odem, Mii je potreban otac.
Pogledam na sat i vidim da kazaljke pokazuju na pola jedanaest u jutru. Njega nema... tačno sinoć kada je izašao, svratio je do nečijeg stana sa tom nekom ili ih je odveo u hotel... Ovo sve tako boli....
Razmišljala sam, dok sam dojila naše dete, o svemu šta bi moglo da mu se desi. Pravila sam na hiljade teorija zavera u svojoj glavi, a sve su imale jedan te isti naslov, koji je glasio "Gde je sinoć bio Danijel".
Iz razmišljanja me prekine buka, koja je dolazila iz hodnika stana, u kojem živimo nas troje.
"Ili nas dve" začula sam glas u svojoj glavi, za koji ne mogu da kažem da nije bio u pravu, delimično.
Odlučim da izađem iz spavaće sobe, dok i dalje dojim Miu, sa namerom da pogledam da nije to možda Danijel, te potvrdim očekivanje kada ga vidim u hodniku. Obradujem se iste sekunde što ga vidim, međutim, on izgleda kao da me ne primećuje, što je verovatno i tačno.
D: hejj...
Izgovori u prolazu, skoro me ni ne pogledajući...
Barem mi se javio... nije me skroz izignorisao...
Ja: zašto se ja stalno budim sama?
D: prenoćio sam kod školskog.
Ja: nemoj... znam da me varaš... i to savršeno dobro znam i volela bih da počnemo iz početka, Danijele.
D: ja ne mogu! Ja sam ti rekao da prihvatiš ovakvog mene ako me želiš i voliš celog, ako ne idi Elena! Idi! Idi i mani me više!
Ovo me ne zabolelo, kao što me uvek zaboli...
Ja: ne deri se, pored bebe si i ja tebe volim i ne želim da idem od tebe, želim promenu u našim životima i našem braku i želim da počnemo ponovo.
Samo me je pogledao bez reči i otišao u kupatilo...
Možda bih trebala da se razvedem, znam da bih trebala, ustvari, ali ne mogu! Mnogo ga volim bez obzira na švalerisanje...
Malo nakon što je ušao u kupatilo, začula sam vodu, koja je tekla iz visokog tuša i koja je udarala o pod kade sa tuš kabinom.
Sve imamo, samo ne ono što je psihi potrebno.
... bar sa moje strane ...
Odlučim da pozovem Filipa, svog najboljeg prijatelja iz srednje Medicinske škole, na kafu kod mene u stanu, čim Danijel ode na posao, radi drugu smenu, kao i uvek.
Ja: "možeš li da dođeš oko 3 kod mene na kafu? Ništa nije okej..."
Iskuckala sam mu poruku i ostavila telefon.
.
.
Šta mislite o Danijelu, a šta o Eleni?🤗