"Ljubav ne poznaje granice"

8. Deo

✩ Nikola ✩

Pred kraj razgovora, zbog mojeg "Nemam posao" preproruči mi prijatelja svog rođaka, koji radi u IT firmi i da mi njegov broj, kako bih ga kontaktirao i zaposlio se. Zahvalim mu se i izađem iz njegove kancelarije, a onda odšetam do Andree, sa kojom se pozdravim, a potom izađem iz ustanove i zaputim se ka svom stanu, u koji, kada stignem, odmah legnem i ubrzo zaspim.

✩ Danijel ✩

     Budim se i pogledam na sat. Sranje, podne je. Pomislih u sebi. Dobro, jebi ga, šta da se radi, naporno je jebati. Prisećam se scena od sinoć i shvatam koliko je ona kurva bila dobra. Zna znanje, nema šta.
     Ustajem iz hotelskog kreveta, vreme mi je da odem. Oblačim se, izlazim i zaključavam sobu, a kada dođem do recepcije, ostavljam ključ na istoj.
Kada izađem iz hotela, zaputim se pravo ka stanu jer već je skoro pola jedan, a smena mi počinje u dva.
     Nakon desetak minuta stignem do ulaznih vrata zgrade, a onda liftom stignem do ulaznih vrata stana. Otključavam i kada uđem shvatim da Elene nema, kao ni bebe.

Ja: neka je sa Filipom, trne mi...

     Izgovorivši sam sebi u bradu, odlučim da pozovem Nikolu, da bih ga pitao kako mu ide sa usvajanjem. Ipak me on jedini razume i prihvata. Legnem na svoj veliki krevet, koji miriše na ženske kupke te mi se taj miris uvlači u nozdrve, ali ga potpuno izignorišem i pozovem Nikolu, svog najboljeg i jedinog prijatelja.

– 'Ej, brate... Izgovori pospano.
E, brate, šta radiš?
– evo spavao sam do sad, a ti?
Evo, oblačim se za pos'o i uh kako sam povalio jednu sinoć! Odlučim da mu se malo pohvalim, kao i uvek što radim.
– Blago tebi, ja idem na dejt danas, u pola tri po podne.
Opa, čestitam! Nego, kako je prošao razgovor za usvajanje? Upitam, iako me ne zanima mnogo, ali svakako red bi bio da ga pitam.
– Brate, treba mi posao. Ne mogu bez posla ništa, ali taj čovek sa kojim sam pričao, Igor, ima prijatelja, koji ima rođaka, koji drži firmu, koja pripada IT sektoru, što znači da će sve ići lepo, zato što em sam našao posao, em se dopadam tom Igoru.

Jebote priča k'o žena.

Od kada si ti počeo da pričaš kao žena?
– Teraj se u kurac.
Uglavnom, čestitam ti brate.
– Hvala brate, znači mi tvoja podrška.
Znam brate, uvek je imaš.
– Hvala.
Udario sam Elenu...

     Odjednom odlučim da mu kažem, iako ni sam ne znam zašto, ali eto, jednostvno je izašlo iz mene.

– Šta?! Upita me, u neverici da sam udario žensko.
Ona je kriva, vikala je na mene i to me iznerviralo.
– Brate, žensko je, postao si pička...
Molim?!
– Ne bi trebalo da udaraš žene, jebo te. Ionako te ona jedina voli takvog kakav si. Vidiš li koliko je dugo sa tobom i koliko trpi sva tvoja švalerisanja?!
Od kada mi ti držiš predavanja za ovo?
– Od sada. Izvinićeš joj se Danijele, smesta. Ona to ne zaslužuje. Rodila ti je dete imbecilu jedan!
Pa šta? Ja nisam hteo to dete!

     Izderem se, a on me opsuje i prekine. Koji je njemu kurac sad? Od kad je postao ovako kenjkav?!
Kada pogledam na sat, vidim da je pola dva i odlučim da krenem polako. Izlazim iz stana i zaključavam ga.

Možda sam pogrešio što sam istukao Elenu...

Rekao sam sebi u bradu, ali dovoljno glasno da neka budala čuje. Dođavola!

– Udarili ste ženu?! Okrenuo sam se i video čoveka koji je bio niži i stariji od mene, a i je bio veoma iznenađen.
Ne, nisam, a i da jesam, ti se ne mešaš da ti se ja ne bih umešao u život. Rekao sam mu to staloženim glasom, punim upozorenja, ali on je morao da nastavi dalje izgleda.
– Vi to meni pretite? Rekao je to nekim polu uplasenim glasom, opet, punim iznenađenja, a ja sam samo prevrnuo ocima na to i, okrenuvsi se ka njemu, ogovorio mu.
Ja: shvati kako hoćeš, ali unutar ovih zidova ti ne zabadaš nos, je li ti to jasno?