"Ljubav ne poznaje granice"

7. Deo

✩ Nikola ✩

~ sutradan ~

     Budi me iritantni zvuk alarma, koji ugasim i uzimam telefon u ruke, nakon čega se "šlogiram" kada vidim da je 07:15 sati u jutru. Odavno nisam ovako rano ustao, stoga jedva vidim na oči i imam osećaj kao da su moje plave oči otečene, ali to me neće sprečiti da odem u Dom, po "svoju" bebu. Želim dete.
     Ustanem nakon desetak minuta ležanja jer mi duša spava, te odlazim u kupatilo i ulazim u kadu. Nakon što se u kadi istuširam i operem zube, obučem se i napravim sebi jaja na oko i ispržim slaninu i suvi vrat. Bar znam da kuvam, tako da mi buduće dete neće umreti od gladi.
     Dok doručkujem, odjednom mi sine kao iz vedra neba majka. Nemam ženu, te zbog toga ni moje buduće dete neće imati majku, koja je važnija ličnost u detetovom životu od oca. Sam sâm i pri tome do juče bio kurvaš, koji je šarao po klubovima i opijao se. Danima sam umeo da spavam bez prestanka, a, takođe, umeo sam i danima da pijančim i ne budem trezan. No, nema veze, naći će se ona prava, a i ja ću sw promeniti iz korena. Vraćam starog sebe, onog pre Danijela.
     Potom mi, takođe, u glavu sine druga stvar posao. Nemam posao. Nigde ne radim, već trošim ogromnu svotu novca, koja mi leži na računu, a tako će i biti, iako, opet, nisam zaposlen i nemam tu neku siguricu. Uvek postoji šansa da me pokradu i posle toga nemam ništa. Ništa, dakle, danas idem da tražim posao, a sutra u Dom, ako mogu da pomerim za sutra. Valjda ću se zaposliti u nekoj firmi u svojoj struci. Ne bih voleo da radim ono za šta nisam završio.
     Kada završim jelo, ustnem i odnesem posuđe u sudoperu i uzimam telefon, u nameri da pozovem Marka.

– „Halo"? Javi mi se Marko.
– „Hej, halo, ovde Nikola, Danijelov prijatelj".
– „Aha, da, juče smo pričali".
– „Tako je, nego, reci mi, za kada mi je zakazan sastanak u Domu"? Upitam ga, a onda me njegov ogovor razočara i pokvari moje planove skroz.
– „Danas u devet sati u jutru". Razočarano izdahnem, a onda ga pitam da li je ikako moguće pomeriti ga.
– „Da li može ikako da se pomeri za, na primer, sutra"? Upitam, sa trunkom nade u sebi da je izvodljivo, iako mi razum govori suprnotno.
– „Brate, ako pomeriš, ko zna kada ćeš opet doći na red". Izgovori ovo, a ona mala trunčica nade umre u meni.

Dođavola!

– „U redu, shvatam. Hvala ti". Kažem i zahvalim se, a sekunda je falila da prekinem, iako ipak nisam, zbog njegovog narednog pitanja.
– „Zašto vi pomerio za neki drugi dan"? Upita me, a onda mu iskreno kažem da nemam posao.
– „Nemam posao".
– „Au... Biće malo nezgodno, ali ako zapadneš kod Igora, a ne kod nekog drugog, sve će proći glatko".
– „Dobro, još jednom, hvala ti i čujemo se". Izgovorim, te mi on uzvrati, a onda prekinem.
– „Važi, čućemo se. Pozdrav"!

Nakon poziva, pogledam na sat i vidim da je skoro pola devet, što znači da bi trebalo uskoro da krenem ka Domu.
Uzmem ključeve sa police i krećem ka ulaznim vratima stana, te nakon što ih zaključam, uputim se ka loftu, sa namerom da odem do garaže zgrade i do svog auta, ne bih li se njime zaputio ka Domu.
Putujem svojim kolima, dobijenim od roditelja za punoletstvo i prisećam se tog divnog događaja, koji je bio pre osam godina - iznajmljen ogromni prostor, ukrašen balonima, alkohol, društvo, porodica i hrana su oko mene, oko pedeset poklona je odneto u prostoriju do ove, a da ne pričam koliko flaša alkoholnih pića i koverata, u kojima je novac, leži, takođe, tamo.
Nakon dvadesetak minuta vožnje, od kojih sam deset proveo proveo samo u uobičajenoj Beogradskoj gužvi, stignem do Doma za nezbrinutu decu, u čijoj okolini nađem mesto za parkiranje, gde se parkiram i zaključam auto.
Kada ušetam u ustanovu, prvo što primetim jeste predivna devojka, koja radi za šalterom; crna duga kosa, lepo, ali našminkano lice i lepe grudi. Bože, kako je prelepa! Osećam neku malu tenziju u sebi, ali odlučim da je izignorišem i priđem šalteru