"Ljubav ne poznaje granice"

5. Deo

✩ Elena ✩

– „Dakle, priznaješ da imam celulit"? Upitam ga, a onda mi on odgovori, uz kukanje i jadanje Bogu.
Seli smo za sto u kuhinji, a Filip je Miu stavio u stolicu za bebe i obratio se meni: „Pričaj, šta nije u redu"? Rekavši to, kao da je već znao šta ću mu odgovoriti, a na kraju se tako i ispostavilo. Ipak, ne izdržim, a da mu ne ispričam istu priču po ko zna koji put.

– „Vidiš Filipe, on nikada nije tu, imam osećaj kao da me mrzi i čak i na Miu ne obraća pažnju.
– „Elena, da zanemarimo onaj deo u sredini i da ti ppnovim još jednom; razvedi se. Razvedi se Elena, ljubim ti tu tvoju divnu dušu. Možda će ti u početku biti teško, ali evo, pomoći ću ti ja, mogli bismo da živimo zajedno kao prijatelji, ti i Mia spavajte u bračnom krevetu, a ja ću na kauču ili u drugoj sobi, ako budeš želela da budemo u kući, a ne u stanu. Šta će ti osoba, koja nikada nije tu i koja te vara na svakom ćošku, a pri svemu tome ti znaš to"?

Govorio mi je sve to smirenim tonom i, da budem iskrena, malo sam se iznenadila na spomen našeg zajedničkog života, ali svakako se to i očekivalo od njega.

– „Filipe, ali ja njega mnogo volim. Ne mogu bez njega i ne bih mogla, kakav god da je".
– „Elena, ni ja nisam mogao bez Lane, Andree i Ivane, pogotovo bez Andree i Lane, ali sam uspeo, zahvaljujući tebi i hvaa ti puno na tome. Dopusti mi da ja to sada uradim isto jer je to za tebe neophodno".
– „Nisam baš sigurna" kažem mu, te se ona on opet nadoveže na svoje.
– „Hajde, Elena, makar razmisli. Evo ne moramo da živimo zajedno, možeš ti da nađeš stan i posao i posle posla ću ti ja stalno dolaziti, a naći ćemo nekog da čuva Miu, nije ona više toliko mala, ima jedanaest meseci".
– „Ne znam, nekako ne želim bez njega, iako sam svesna svega, znaš".

Prolazili su sati, a Filip je konačno krenuo kući. Zadnjih nekoliko sati igrali smo se zajedno sa Miom. Uhvatila sam sebe da razmišljam o razvodu, iako ga ne želim, ali možda bi to bilo dobro za mene. Možda, ali ja ne mogu bez tog Danijela, makar me varao svake noći sa drugom. Jednostavno ne mogu, a i imamo dete zajedno i to mi sve dodatno otežava odluku.

✩ Danijel ✩

Stenjala je i plitko disala jer je već bila pri vrhuncu drugi put, isto kao i ja. Nakon što smo završili, brzo smo se obukli, a potom je otišla. Nakon nekoliko sekundi i ja sam izašao iz toaleta, vrativši se na svoje radno mesto.
Mnogo mi je prijao ovaj odnos sada sa njom. Sada konačno mogu da radim smiren, bez ikakve nervoze u sebi. Hodajući po Opštini, u kojoj radim, naletim na svog najboljeg prijatelja Nikolu, čiji me je dolazak na ovo mesto izbezumio.

– „Hej, brate"! Obrati mi se
– „Hej, brate šta ti radiš ovde"?
– „Evo ništa, svratio malo i tako"...

Nasmejemo se na ovu njegovu zadnju izjavu, a onda ga upitam šta mu je potrebno.

– „'Ajde kaži šta ti je potrebno".
– „Brate, znaš kako, meni je dosadilo više da pijem i izlazim toliko, želim da moj život ima neku svrhu, ali ne želim da tražim ženu sada i da sve to odužujem, već bih da usvojim dete".
– „Znaš li ti šta pričaš"?!

Upitam ga jer zapravo mislim da nema blage veze šta želi. Imati dete je samo jedna od obaveza u nizu, a njemu to nije potrebno. Neka se iživi lepo dok je mlad još, ima vremena, iako, da se ja pitam nešto, nikada ne bih želeo dete.

– „Brate, hoću da podnesem taj zahtev za usvajanje i da usvojim dete. Razumeš? Želim da učinim nešto pametno u svom životu jer za svojih dvadeset i šest godina ništa pametno nisam uradio".