Samo jedna zelja🌟

~UVOD~

Hejj, moje ime je Tara imam 17 godina.Ispricacu sam moju pricu, uglavnom sve je počelo mojim rodjenjem, bila sam sladak mali mis.Kako sam odrastala gubila sam dosta toga.Izgubila sam svog oca i majku bilo mi je 8 godine, jako mi je zao sto ih se ne secam, cak i kada su bili kuci kao da nisu. Voleli su me znam to. Nekako se plasim secanja na njih to je uglavnom Bozic koji smo slavili u krugu porodice, ili Nova Godina. Ostalih dana u godini nije ih bilo, sa druge strane tu su Martin i Kristijan blizanci, moja podrška volim ih vise od zivota bili su tu kada niko nije. Mladja sam od njih 10 godina, to je ogromna razlika znam ali moja mama je bila jako mlada kada ih je rodila.
"Taraa!!!" cujem glas svog brata Krisa.
"Kristijane!!!" imitiram ga i plazim mu se.
"Izvini nisam cuo kada si sisla" kaze mi i ljubi mi celo. On ima 27 godina ima verenicu Valentinu. Ona je trudna inace. Svi smo srecni zbog toga. A tu je i Martin njegova devojka se zove Jana. Svi zivimo zajedno mada Jana ne jos uvek ali vidim da je Martinu stalo do nje tako da ce i ona uskoro ziveti sa nama.
"Ljubavi dobro jutro" ulazi Val u sobu i ljubi mog brata.
"Jutro i tebi" smesi joj je, spustim glavu i nasmejem se jer ih mnogo volim, mnogo sam srecna zbog njega nakon svega sto je preziveo zbog mene zasluzuje srecu.
"..... Tara slusas li me ti uopste?" kaze mi Val.
"Jutro i tebi izvini nesto sam se zamislila" osmehnem joj se i ona mi uzvrati.
"Nista duso, samo sam se pitala da li hoces da ides sa mnom kod doktora na ultrazvuk a posle toga da kupimo neke namirnice?" pita me.
"Da moze ionako mi treba nesto da kupim i da vidim tog malenog djavolcica" nasmejem se i ona mi uzvrati.
"E super vidis da necu ici sama" plezi mu se i on je zagrli.
"Znam da neces ici sama ljubavi samo sto sam ljubomoran na Taru" pogleda me i smeje se.
"Ne brini samo cu da je ukradem" smeju se i ja ih ostavljam da bih se spremila. Oblacim svoju omiljenu zutu haljinu i bele sandale, uvijem kosu u blage loknice, stavm maskaru i sjaj. Stojim ispred ogledala izgledam pa nadam se okej ne zelim da preteram. Uzimam tasnicu stavim novac, telefon i sjaj i izadjem iz sobe. Udarim se u nekog i torbica mi ispadne.
"O Boze gledaj kuda ides!" viknem na sta se on cimne.
"Izvini brate nisam te video, a i izletela si iz sobe kao da te neko juri."
Pogledam ga u oci ima prelepe smedje. Prelazi ocima po mom telu, Boze kako dobro izgleda ko je on i sta radi u mojoj kuci? Neprijatno mi je o to mnogo dohvati mi torbicu i da mi je.
"Ko si ti?" pitam i on me pogleda u oci.
"Stefan a ti si Tara sigurno drago mi je" pruzi mi ruku i prihvatim je.
"Kako znas moje ime i sta radis ovde?" trgnem ruku ne sklanjajuci pogled sa njegovih ociju.
"Kradem tebe" najezim se sto on primeti i nasmeje se, predivan je. Tara  saberi se Boze.
"Stefane nemoj da je plasis" prilazi Martin smejuci se.
"Martine kada dovodis ljubavnike trebalo bi da nas upozoris" kazem dok se smeju.
"Tara molim te ovo je Stefan bice kod nas neko vreme dok ne nadje stan ovde" jos uvek gleda u mene.
"Drago mi je Stefane a sada moram da idem" kazem i krenem ka kolima. Val me ceka u kolima. Ulazim u kola i Val me gleda.
"Wow preleo izgledas duso, volela bih da i ja izgledam tako ali nista od toga" smejemo se na njen komentar i krecemo ka bolnici.
"Izgledas kao da si videla duha jesi okej?" pitam malo zabrinuto.
"Prepao me je onaj covek u kuci mislila sam da je lopov" pogledam u nju a ona se koncentrise na volan i put.
"Stefan? Znam videla sam ga jutros je dosao bice kod nas neko vreme" kaze i nastavi da gleda napred.
"Aha znam rekao mi je Martin"
"Vidis nema brige"
Ponekad se osecam kao da su Martin i Kristijan mama i tata iako znam da nisu, ali nekako kad god se vratim u proslost vidim njih na maminom i tatinom mestu sto znam da je jako lose ali opet koliko god se osecala lose zbog toga tako je. Oni su poginuli u saobracajnoj nesreci kada sam imala 8 godina, svake godine posecujemo njihov grob, nosimo im cvece kako kaze Martin mamino omiljeno. Postoje slike na kojima sam ja bila beba a oni srecna porodica. Mama me drzi u rukama i tata grli Martina i Kristijana dok oni drze lopte. Jako mi je draga ta slika jer svi izgledaju srecno. Stizemo u bolnicu i Val izgleda malo zabrinuto. Ona je u osmom mesecu trudnoce termin joj je za manje od mesec dana. Jedva cekam da upoznam tu malenu bebu. Ulazimo i ona legle na krevet a ja sednem pored nje i drzim je za ruku. Volim Val uvek je tu za mene kao najbolja drugarica, psiholog, doktor...sve.
"Ne brini sve je super" kazem joj stezuci ruku.
"Znam samo...normalno je da brinem" Ulazi doktorka u sobu.
"Zdravo Valentina kako se osecas?" pita je.
"Debelo ali dobro sam, cak sta vise super" odgovori joj.
"Sada cu ti staviti gel, vidi se da si zabrinuta ali nema potrebe sigurna sam da je maleni sasvim u redu" kaze doktorka. Stisnem joj ruku da zna da sam uz nju.
"Ne plasim se toga zapravo se plasim porodjaja"
"Znam ali nema potrebe da brines sve je to prirodno znaces sve kada dodje taj dan sada nema potrebe za brigom hajde da vidimo kako si ti"
Pogleda u monitor i nasmesi se. Nagnem se malo napred da bih videla to maleno bice. Bela mrlja u obliku bebe stoji na monitoru malo pomera rucice osmehnem se i suza sama krene obrisem je i pogledam u Val koja blista od srece.
"Da li zelite da znate pol?"
"Zapravo zelimo" kaze Val.
"Valentina dobicete.....