RECI DA ME VOLIS

POGLAVLJE 20

Nikad ne treba gubiti nadu tamo gde se moze pronaci.Jer kako se kaze nada poslednja umire .

Nije lako izgubiti nekog.Uopste nije lako,taj osecaj boli i razara te.Niko je ne treba osetiti,ali ja ja se borim sa svojim demnima svakim danom i pokusavam ostati snazna jer znam da bi on to zeleo.

Gledam u nebo na nasem mestu.Secam se svakog trenutka provedenog sa njim.Secam se i imam osmeh dok to radim. Posle njega nisam imala nikog.Nisam mogla iako je proslo skoro godinu dana od toga.On je u mom srcu i ono mi govori da je moj Aleksandar ziv i da ce mi uskoro doci i zagrliti me toliko jako da mi izbije ceo vazduh iz pluca.

Postala sam doktor i radim u bolnici u Beogradu.Zivim u Aleksandrovom stanu,znam da izgleda glupo,ali tamo me sve poseca na njega.Nikola mi je govorio na pocetku,ali sada se pomirio sa tim.

Pogledam na sat i vidim da je vec ponoc i da je vreme da krenem kuci.U trenutku osetim neki cudan osecaj i srce mi pocne brze kucati.Okrenula sam se prema osecaju i samo tako su suze krenule da teku.On je tu i on je ziv.Gleda me nasmijano.Protrljam oci da budem sigurna da nije prikaza. Ali to nije bio.Potrcala sam u zagrlja.

"Ziv si.O Boze ti si ziv",grlim ga i ljubim kao da sutra ne postoji

"Ziv sam Stasa.Ziv sam princezo moja",kad je to rekao poljubila sam ga i nisam htela da ga pustim

******

"Gde si bio ,zasto se nisi javio",pita ga Nikola dak ga grli

"Spasili su me neki Italijani i odveli u bolnicu,mene i jos nas nekoliko.Bio sam u kome godinu dan,a probudio sam se pre sest.Doktori su rekli da moram da ostanem bar jos pet dana sto sam i uradio.Posle toga,vratio sam se za Srbiju i odlucio da vas nadjem.A posto nikog nije bilo kod Nikole,ni kod Davida,odlucio sam da odem na ono brdo gde sam pre isao sa Stasom.Bio sam ubedjen da je neko od vas tamo i bio sam upravu,tamo je bila Stasa",pogledao me je,a ja sam se nasmseila kroz suze.

"Neka si nam ti samo dobro",govori David i mi svi klimnemo glavom

"A sad bih vas zamolio da odete,jer planiram da provedem dan i noc sa mojom devojkom",kad je to rekao,sva sam se zacrvenela,a ostali su se smeskali

"Nisi nas pozeleo,pih",razocarano David konstatuje,a mi se nasmijemo

"Pa naravno da nisam,samo sma pozeleo Stasu,a vas ko jebe",odgovara mu,oni se nasmiju i odu,te ja i Aleksandar ostanemo sami

"Nadam se da ti ne smeta sto sam se preslila kod tebe",pitam

"Kakvo je to pitanje,meni je drago da si ostala ovde",odgo- vara

"Aleksandre ja....",pocela sam da placem,a on me zagrli

"Sss,hej sve je proslo sada sam ovde i nigde vise ne idem", tesi me,a ja ga zagrlim

"I sta ce biti sad sa nama",pitam,a on se nasmije

"Pa za pocetak cemo ziveti zajedno,a onda cu ja tebe da zaprosim,onda cemo se vencati i na kraju imati ceo fudbalsi klub,koji ce navijati za Zvezdu",njegovo vid buducnosti me je nasmijalo

"Sve je to lepo i krasno,ali ima male zakoljcice",kazem

"Kakvu",pita dok me primice sebi

"Deca nece navijati za Zvezdu vec za Partizan i drugo ja ne planiram da ima vise od troje eventualno cetvero"

"Prvo razmislicemo za koga ce deca da navijau,a sto se tice dece ja sam za ceo fudbalski klub",kaze ponosno,a ja ga udarim po potiljku

"Bice,ako ces ti da radjas",streljam ga pogledom

"Bi ja duso,ali kao sto znas Bog nas nije nadario time vec vas i ne razumem sta fali da imamo toliko dece,pa tvoja majka ima devetoro",kaze

"Jeste ona ima devetoro,pa se zato danas ubi od sikiracije i zivci su joj pred pucanjem",kazem,a on se nasmije

"Pa kad ima ludu decu"

"Ima,ali sad nije to bitno.Idemo u sobu",kazem i povedem ga za mnom