Prašina se otpuhnula sa stare, drvene stolice,
baš kao što si ti nestao u dahu iz moje priče.
Vidim te, gledam te, ali ne prepoznajem ti lice,
ne znam jesi li neko čudovište ili ljudsko biće.
Dodirujem hladnu postelju i brišem uspomene vrele,
ne bih s tobom više ništa što su misli nekad htjele.
Otišao si bezbroj puta iz moje glave dok srce te uz sebe stezalo,
sad si pokidao i onaj zadnji konop što te za mene vezao.
Ne traži odgovore, ni pitanja mi ne stavljaj na stol,
u moru dobra i zla ovog svijeta,
ostavljam tebe i svoju bol.
