Leaving Tonight

Četvrti dio

Napokon se oglasilo školsko zvono za kraj nastave. Polako sam se dovukla do svoga ormarića i odložila svoje preteške knjige. Prostorija je bila ispunjena blagom sunčevom svjetlošću. Hodnici su bili potpuno prazni, bila sam jedina tamo. Nekad bijeli zidovi, bili su obilježeni tuđom prošlošću, uspomenama...

Od ulaza pa sve do kraja hodnika protezali su se stari limeni ormari, ako ih tako više i možemo zvati. Na izdisaju svoga života žude za slojem novog laka žarkih boja koji bi donekle razbili monotomiju ove usrane škole.

Začula sam korake koji su mi se počeli približavati. Nisam obraćala pažnju na njih jer sam mislila da se radi o čistačiama koje su ostajale čistiti nered za učenicima. Pjevušila sam svoju najdražu pjesmu od Beatelsa. Nakon što sam posložila knjige, zalupila sam vratima ormarića. Okrenula sam se na prstima i skoro se zabila u nečja prsa. Ustuknula sam i ispustila zvuk iznenađenja.

Polako sam podigla pogleda i srela se sa najstrašnjim, a ujedno najljepšim plavim očima koje sam ikada vidjela.

''Kamo si krenula?'' Vragolasto se nasmješio i naslonio se jednom rukom o ormar. Gledao me ravno u oči što me činulo nervoznom. Promeškoljila sam se ispod njegove ruke i krenula k izlazu. Potrčao je za monom i uhvatio me zaruku nedopuštajući da dođem do izlaza.

''Što trebaš?'' upitala sam ga gledajući u pod da izbjegnem njegov pogeld.

''Trebam pomoć''

''Zašto bih ti ja pomogla''

''Mišu, trebam tvoju pomoć''

''Mišu??? Zovem se Katerine!''

''Kako god, samo me poslušaj...'' Polako sam podigla pogeld i gledala ga u oči. Nakon nekog vremene dodao je:''Molim te.''

''Imaš minutu''

''Možeš li mi napisat esej iz englesko...''

Kada sam shvatila što traži od mene odmahnula sam glavom i izašla iz škole...

Dotrčao je i stao ispred mene.

''Naporan si, i neću ti napisat zadaću. '' -odlućno sam ga poledala i i prekrižila ruke.

Tada me čvrsto uhvatio za zapešće i ljutito progovorio kroz zube ''Napisat ćeš mi to, razumiješ li me!? Jako je važno, a ja nemam vremena''

Prošli su me trnci ali ovoga puta sam se odlučila suprostaviti. Polako sam se plašila njega.

''Gle ja nemam vremena pisati tvoje gluposti dok ti se ti vani opijaš sa prijateljima. Nađi si neku drugu budalu, a mene ostvi na miru,'' rekla sam smireno i krenula put svojoj kući. Ovaj put me nije zaustavio niti išao za mnom.

Ponekad se pitam nekima postojim samo kada im treba moja pomoć oko škole. Iako je bilo prohladno, odlučila sam pješačiti kući, morala sam se smiriti. Stavila sam slušalice u uši i uronila u svoj čaroban svijet.

-kraj 4. Dijela-

Ispričavam se što je ovako kratko. Ubuduće ću nastojati malo duži nastavak napisati. Hvala na čitanju :)