Stan na dan 🔚

IX poglavlje

Elena P. O. V.

Stiže mi poruka da ćemo se naći ispred firme i da ćemo zajedno krenuti mini autobusom.

"Draga, kako si provela ove slobodne dane?" Marina mi trči u zagrljaj i ova promena mi je jako čudna. Do sada smo bile u okej odnosima, ali ne više od toga.

"Odlično. Konačno sam odmorila, a ti?" Upitam je dok hodamo do autobusa.

"Savršeno, mislim da sam konačno pronašla nekog." Sa osmehom mi odgovori i primetim da blista. Do sada je na licu uvek imala određenu dozu ozbiljnosti.

"Sedećemo zajedno, zar ne?" Upita me kada dođemo do poslednjeg sedišta.

"Može." Kratko odgovorim jer o tome nisam ni razmišljala. Čak šta više svesna sam da dok tražim sedište gde ću provesti ko zna koliko sati, ne znam ni gde idemo.

"Marina, na kojoj lokaciji idemo?" Zbunjeno me pogleda i odmahne rukom.

"Ne znam, saopštiće nam uskoro. Šef je rekao da je to iznenađenje za sve i jedina informacija koju ceo kolektiv ima je da je u pitanju planinarenje. Ali, zar je bitno? Vidi kakvim muškarcima smo okružene!" Veselo uzvikne i pokaže rukom na nove klijente koji čekaju ulazak u autobus.

"Malo pre si mi rekla da misliš da si konačno pronašla nekog." Kažem joj dok stojim i čekam da odluči gde ćemo se smestiti. Ovo izgleda veoma glupo i ponašamo se kao učenici osnovne škole koji ne znaju gde se mogu smestiti.

"Da, jesam! Ali nisam rekla da sam sigurna već da mislim!" Zaigrano mi odgovori i shvatim da ja uopšte ne poznajem osobu pored sebe. Čak šta više nikada sebi nisam dopustila da pričam sa kolegama na poslu sada shvatam da sam previše asocijalna.

"Onda imaš odličnu priliku. Da li ćemo se smestiti konačno?" Upitam je jer stvarno ne želim više da stojim kao neodlučna budala.

"Da! Odlučila sam, idemo na zadnje sedište, znaš tamo ima još par slobodnih sedišta?! Možda nam se neko pridruži." Zaigrano podigne obrvama i smesti se na poslednje sedište. Odlučim da sedim do prozora i tako neću imati kontakt sa osobom koja će sedeti pored nas jer ne želim da rizikujem i završim pored nekog prastarog matorca. Shvatam da takvih nema u našoj firmi ali opet ima onih dosadnih klijenata.

"Dobar dan, dame!" Sebastijan nas pozdravi kada samouverno stigne do našeg sedišta.

"Dobar dan!" Marina istog trenutka zauzme provokativan položaj i nasmejem se njenom pokušaju.

"Dobar dan." Pozdravim Sebastijana nezainteresovano bez obzira na njegov izgled jer realno izgleda neverovatno. Zasigurno provodi sate i sate u teretani ali moja poslovna politika je da sa klijentima imam isključivo poslovan odnos.

"Da li je slobodno?" Rukom pokaže ka sedištu do prozora.

"Jeste." Veselo potvrdi Marina, zasigurno nemamo ista poslovna načela.

"Doći će i moj drug uskoro, ako nije problem pridruži će nam se." Gleda direktno u mene dok priča. Šta?

"Nije problem." Marina odgovori dok ja nastavim da ćutim.

"Dobar dan. Ja sam Strahinja."

"Marina."

"Elena." Kratko pružim ruku ali primetim da je zadržao pogled na Marini. Ispuniće joj se ipak želja, nasmejem se u sebi.

"Elena, da li bi htela da zamenimo mesta? Imam problem da sedim u sredini?" Upita me sa osmehom na licu Shvatim šta pokušava, ne želim da ja budem ta koja kvari zabavu.

"Naravno, nikakav problem." Ustanem i pređem u sredinu. Sa osmehom na licu se zavali pored Marine.

"Za početak, želim da svima poželim lepo putovanje i da vas konačno obavestim o lokaciji na kojoj ćemo uskoro otići. U pitanju je Tara, siguran sam da ćemo tamo zajedno uživati i da ćemo možda sklopiti još neki poslovni kao i prijateljski dogovor." Šef završi svoj monolog i vrati se na svoje mesto. Okrenem se ka Marini koja sedi sa moje desne strane ali shvatim da ona uopšte ne gubi vreme. Upustila se u razgovor sa Strahinjom i ne sumnjam da uživa.

"Ostao sam ti ja." Sebastijan mi tiho šapne, verovatno je primetio moj pogled.

Nasmejem se samo i odlučim da ćutim. Izgledam kao da sam progutala jezik ali ne želim da pričam sa Sebastijanom iz nekog razloga.

"I, draga Elena, šta radiš van posla?" Upita me i gleda me sa isčekivanjem. Obavestim sebe da nam je on klijent i da moram pripaziti na svoje ponašanje.

"Ništa zanimljivo." Odgovorim i uzvratim mu pogled.

"Da li sam nešto loše uradio?" U početku sam zbunjena ali shvatim da je sasvim normalno što me to pita jer sam sama kriva. Niko normalan se ne ponaša ovako, ali jednostavno ne želim da idem na ovaj 'odmor'.

"Ne, odakle ti to?"

"Jednostavno ponašaš se čudno i distancirano."

"Ne, učinilo ti se."

Odlučim da prestanem sa mojim groznim ponašanjem i započnem neku temu. Sebastijan me preduhitri i za divno čudo pokrene temu o poeziji i raznoraznim delima. Oduševljena sam njegovim znanjem i verujem da će ovo putovanje biti bolje nego što sam mogla i da zamislim.

___________________________________

Da li je to novo prijateljstvo na pomolu ili možda nešto drugačije?🙄

Šta mislite o Eleni i Sebastijanu?🤔