Po drugi put za manje od 24 časa, moje telo je postalo toliko nervozno da mi je postalo muka. Nervi su se činili kao da me bukvalno jedu živog iznutra, čine da mi stomak mućka i disanje mi je oštro. Dva puta smo se izvukli, da idemo u grad, ali sada sam bio više uplašen nego pre. Možda zato jer sam znao da je prošlo više dana, više reči se proširilo. Možda jer sam znao da nećemo više imati sreće, ovaj put će nam verovatno biti i poslednji.
Ili možda, samo sam preterivao. Diši, rekao sam sebi. Bio sam u redu sa idejom pre par sati. I kada smo konačno ušetamo među ulice bio bih u redu. Bio je to samo početni korak, tih prvih par ljudi koje sretneš mogu biti samo pešaci ili FBI agenti. Kada jednom prođem nekoliko drveća, samo da vidim da li su čekali i buljili ali samo smo išli na svoje poslove i živote, tada mogu biti smiren. Ali to se još nije desilo, i mi smo ovde, uplašeni i tresemo se iza poslednjih nekoliko drveća koji dele njihov život od naših.
Instinktivno sam zgrabila Harijevu ruku, ostavljajući svoje strahove i brige same. mora da je i on to osetio, drhtanje, jer se stisnuo moju ruku u svojoj, polako je trljajuću palcem. Kao što su me radnja od sinoć zadovoljila, usporava moje opasno lupaje srca.
Gledala sam u njega kako stoji tamo, nepokretan. Nije se tresao i nije pokazivao znake straha na licu. na izrazu njegovog lica nije bilo ničega sem smirenosti. Pitala sam se kako to uspeva.
„Spremna?“ pitao je, ne gleda u mene već u prostor iza borovih iglica ispred njega.
„Da,“ rekla sam. Ali nisam.
Duboko je udahnuo i zategao vilicu pre nego što je rekao te reči. Nadala sam se da ih neće uskoro reći, da će prvo razmisliti ili se zapitati da li je spreman na to. Ali došle su brzo. „Hajdemo.“
I onda sam zakoračila. Izvan drveta koje nas je krilo. Sada smo ranjivi na otvorenom i svako lice je postalo policajac ili neko ko bi nas uhvatio. Ako nas neko prepozna, to je to. Naravno, skratila sam kapu i Hari nosi kapu za bejzbol i čak smo odlučili da koristimo lažna, popularna imena koja su u čujnom polju ostalih ljudi tako da bi naša imena ostala skrivena. Njega bih zvala Viliam i on bi mene zvao Meri kada smo u javnosti. Ali to nije učinilo da se osećam bolje.
Zadržali smo stabilni put niz trotoar na kraju malog brada odakle smo dilazili. Nije bilo duše koja je hodala ulicom. Niko nije bio tu da nas vidi kakako izlazimo iz šume, ali nedostatak ljudske aktivnosti je učinilo stvari malo jezivijim.
Upijala sam pogledom, primetivši nekoliko zgrada u liniji niz put. Većina njih je ličila na radnje i ne one bolje. Ali to je bilo dobro za nas; brbljiv, bogat grad bi bio mnogo rizičniji za dva begunca. Ovde, sa zarđalim zidovima na radnjama ispred, činilo se da se uklapamo.
Kada su naša stopala dodirnula pločnik, auto je prošao. Onda, nekoliko koraka kasnije, dve mlade devojke uživale su u jedrom zimskom vazduhu šetaju niz stazu, odavajući da ljudi zapravo žive ovde. Hari je odmah stavio ruku oko mene, približavajući me bliže njegovoj toploj jakni. Čak i bolje, sada izgledamo kao svakodnevni par koji šeta. Niko ne bi uspeo da kaže drugačije.
U njegovim rukama i ne tako dugim pogledima koje su nam uputile devojake, uprkos tome što su požudno gledale u Harija, znala sam da ćemo biti okej. Nisu ništa sumnjale i nadam se da će svi koji prođu pored misliti isto.
Ovo se desilo često, videli bismo auto koji prođe ili ljudi koji hodaju okolo ili idu u radnje. Život je postojao u ovom gradu ai ne toliko da bih bila uplašena.
Nakon što samo videli još nekoliko ljudi niz ulicu, došli smo do prilično velike radnje niz ulicu. Nije bila nešto elegantna, sa okrnjenom farbom i rđavim bojama po belim zidovima. Ali pretpostavljam da ako prodaju flaše sa vodom da ću biti zadovoljna.
Čekali smo dok tamo nije bilo auta, prelazeći put spokojno. Uspeli smo da dođemo ovako daleko bez nekih nagoveštaja sumnje, tako da sam se polako smirivala. Svaki pogled na neku osobu naterao me da poskočim i srce mi je lupalo, ali nisam više osećala mučninu ili nervozu. Harijeva ruka koja je zastitniči naslonjena na mom ramenu pomaže.
Stali smo kada smo se približili prodavnici, čekajući da bude seigurno da pređemo put. Nismo morali da čekamo dugo, hodali smo trotoarom na drugu stanu. Primetila sam nekoliko auta na parkingu. Verovatno ima oko dvadeset ljudi unutra.
Sranje, moram da prestanem da radim to, rekla sam sebi. Prestani da evidentiraš ljude, u redu si. Pretpostavljam da sam samo mislila da što više ljudi sretnemo veći je rizik da nas neko prepozna.
Hari je verovatno primetio moju zabrinutost jer sam osetila da mu ruka kruži oko mog ramena. „Opusti se,“ šaputao mi je na uvo. „Dobro smo.“
Klimnula sam, trudeći se da se nasmejem. Njegove oči su poverljivi sijale dok je gledao u mene. Pre nego što bi našao neku sumnju- delom da ne zna da se plašim i delom jer sam ja predložila celu ovu stvar na početku - poljubila sam ga u obraz. Iskezio se, zagrizavši mamac. Ali u međuvremenu smo došli do vrata i Hari se nije čak ni dvoumio da ih grubo otvori. Cela radnja namje bila izložena.
Ovo nije naše mesto. To je bila prva stvar koju sam pomislila kada am videla police sa namirnicama za orodice koje su živele u kućama i svi su sedeli za stolovima za večeru. Ovo nije bilo mesto za nas. Ali pokušala sam da se ponašam kao što i jesam, kao da je ovo bio svakodnevna stvar koju smo Hari i ja radili. Samo je bilo čudno, ipak, nas dvoje se držimo za ruke u radnji. I zapitala sam se da li ćemo uspeti da ovo radimo jednog dana, da kupujemo hranu za sebe da popunimo sopstvene ormare ali bez straha da od policajaca ili FBI agenata.
I pitala sam se čak i tada, ako to vreme dođe, Hari bi i dalje posedovao svoju električnu privlačnost. Mislila sam da je to samo u Wickendaleu, sa pacijantima drugačijim od njega koji se ponašaju kao da je on drugačija vrsta. Ali sada sam shvatila da je to svuda. Čak i sada, u maloj radnji u nepoznatom gradu, imao je odrđenu gravitaciju u sobi. Kao da je sve njegovo, sve stvari i svi ljudi. Kao kralj svog zamka , posedovao je mesto. I to nije na samouveren ili nameran način, samo je bilo nešto u vezi njega. Privlačio je poglede svakoga kada prođemo i svi su se pomerali kada je on prolazio. Bilo gde da ide imao je upečatljivo prisustvo, to se činilo kao da je njegovo lice trebalo zapamtiti, ima pažnju svake osobe želeli oni to ili ne. on je bio jedina osoba koju sam ikada upoznala da ostavlja takav utisak na ljude.
„Pronađite ih,“ nepoznat čovek je izjavio, izvlačeći me iz misli o njemu. Toliko sam bila izgubljena u njema da nisam primetila da smo se pomerili do police blizu pozadine zgrade. Bila je popunjena flašama sa vodom. Hari je pogledao okolo, kao da traži nekoga. Ali bili smo samo on i ja u ovom redu. Nakon što je potvrdio da je obala čista njegove oči su srele moje i podigao je obrvu. Bila sam malo zbunjena kada je spustio ranac sa ramena i otvorio ga. Brzo je ubacivao jednu flašu za drugom, punio je koliko je ,ogao već spakovanu torbu.
Ali onda je stao na trenutak, gleda u mene sa očekivanjem. „Oh!“ Rekla sam, i zagnjurila iza police i uradila isto. Ljudi su razgovarali i proveraval ostale namirnice na drugim mestima u radnji ne obraćajući pažnju na ovu. Sve dok smo mi pakovali boce i boce vode u ranac.
Kada je bila puna oboje smo zatvorili torbe, i sada su mnogo teže. Stavila sam moju preko ramena i ustala. Što nije bila dobra ideja. Zamalo sam pala, dodata težina ranca me zateturala. Posrnula sam na jednu stranu, grabeći policu kao podršku.
„Jesi li dobro tamo?“ Hari se zakikotao.
„Da,“ odgovorila sam, povlačeći kosu nazad i koračajući – stabilno ovog puta prema delu sa hranom. Nastavio je da se smeje iza mene, prišao je i ispreplitao ruke sa mojim. Okrenuli smo se da potražimo kutije i konzerve sa hranom.
„U redu, hajde da budemo pametni ovog puta. Ne uh, čips i sok, zar ne?“ rekao je Hari, gledajući u mene sa podrugljivim osmehom na licu.
„Hej!“ bunila sam se. „Dobio si čokoladu i koka kolu tako da nemaš pravo glasa.“
Podigao je ruku u odbrani. „Znam, znam. Ali opet...“ Utihnuo je, uzimajući kutiju sa vlaknima. „Ovo ćemo platiti, valjda. Ne verujem da će stati u torbu,“ tiho je rekao. Dok je on uzimao to i krekere, ja sam otišla dalje po hranu. Nastavila sam da tražim stvari ali sam se setila da hladna hrana i stvari koje mogu istruliti nisu dobra ideja. „Da li će banane biti u redu?“ Pitala sam, okretajući se prema Hariju. „Da, uzmi nekoliko tih,“ rekao je. „ samo moramo da se uverimo da se ne pokvare.“
Do kraja smo imali skoro desetine boca sa vodom, krekere, kikiriki, banane i vlakna. To bi bilo dovoljno da nas drži nekoliko dana. Uzeli smo svoje stvari i otišli napred da ih platimo. Nervi su sada skoro nestali, ne koliko i misli o ustanovi koje su kovitlale kojim mislima. Samo sam pokušala da se setim da smo Hari i ja trčali kroz šumu i da nismo stajali ali nisam mislila kako ili zašto smo to radili. Pre nego što sam videla.
Hari je stisnuo moju ruku kao dami govori da pogledam, ali već jesam. Na rafu za proveru su bile desetine novina. I mi smo na naslovnoj strani.
WICKENDALEOVI BEGUNCI MOŽDA MRTVI
Iako nije potvrđeno, izvori tvrde da su tri pacijenta pobegla iz Wickendalea, mentalne ustanove za mentalno obolele kriminalce u četvrtak, 4. Decembra. Među tim zločincima je zloglasni Hari Stajls, poznat po tome što je oderao tri žive žene. Ali radnici Wickendala kažu da ne brinemo. Prema geografskoj lokaciji ustanovebili bi nemoguće da su pacijentii otišli daleko osim ako nisu pobegli kroz glavni ulaz zgrade, što je nemoguće. Upravnica je takođe izjavila da „ako nismo pronašli (pacijente) do sada, oni su mrtvi.“
U gornjem desnom delu nije bio naših slika, hvala bogu, samo izgled ustanove. I to je sve što sam uspela da pročitam re nego što sam čuja glas devojke. „Želite li to da kupite?“ Kasirka je rekla.
Moja i Harijva glava se okrenula prema njoj. Bila je mlađa, možda 17 i njene oči su bile na Hariju. Ali nije me bilo briga i nisam obraćala pažnju. Moja pažnja je usmerena na prozor iza nje. I moje telo se zaledilo. Njih dvoje su razmenjivali reči ali ja ih nisam slušala.
Jer moje oči su odvučene na figuru napolju. Moje srce je skočilo u grlo. Bila je to ona. Iza gustog, hladovitog drveća. Udaljena je, ali definitivno je bila ona bez obzira koliko puta da kažem sebi da to nije ona. I činilo se kao da joj oči gledaju u radnju. Njene oči su gledale u mene.
Pokušala sam da se pomerim, da kažem Hariju, da vičem. Ali nisam uspela da izustim zvuk. Bilo je kao da je srce stalo, ledeni strah od pre. Kao da sam zamrznuta. Bilo je glasova koji su se kovitlali oko mene i ljudi su se kretali, ali nisam bila svesna toga.
Sve dok mi Hari nije dodirnuo rame. „Meri! Uzviknuo je, ako da me doziva već dugo vremena. Dobro, moje lažno ime. Ali i dalje nisam mogla da se pomerim ili dišem. Borila sam se za vazduh, ali panika nije dozvolila.
„Šta nije u redu?“ Pitao je ponovo, njegovo lice je ispred mog.
Ali pre nego što sam mogla da mu odgovorim, ona je nestala. I to je bilo kao da sam ja oslobođena njene magije. Odjednom sam mogla da se pomerim, i onda sam paničila. Nisam mogla da dišem tih nekoliko beskrajnih sekundi, i kada sam se borila za vazduh moja pluća nisu dozvolila. Osećala sam se kao da sam dahtala velikom brzinom i nisam imala kiseonika. Moje telo je šokirano i suze su tekle iz očiju i onda sam počela da se tresem. Pričinjavalo mi se kako njen glas doziva moje ime, nastavilo je da mi se pričinjava kako vuče svoje noge, nastavila sam da osećajem da joj je ruka par inča od mene.
„H-Hari,“ izgovorila sam, moj drhtajući glas govori njegovo ime očajnim tonom. Tada, prikrivanje naših imena nije mi bila na pameti. „Ja – Ja samo-„
„Hoćeš predržati ovo na momenat, molim te? izvinjavam se, odmah ćemo se vratiti.“ Hari je brzo izgovorio zbunjenoj prodavačici.
„Shh, dođi, dođi ovde,“ ponovo mi je rekao, umirujuće ovog puta. Zgrabio je moja ramena, vodeći me prema pozadini radnje. Ali nas nisam videla kada smo prošli hodnikom. Nisam bila svesna da ljudi bulje u moje drhtavo telo.
Samo sam videla ubode na njenim nogama. Moj glas je govorio reči koje su pokušavale da budu rečenice, ali Hari nije dozvolio. „Shh, smao minut, Rouz.“
Sledeća stvar koju sam znala, on se progurao kroz vrata nekog magacina. Suze su lile niz moje obraze i bila sam sigurna da je Hari mogao da čuje moje srce u grudima. „Bila je to ona,“ uspela sam da izgovorim. „Ja- Ja sam videla, ona je bila tamo, ona je-“ Brzo sam pričala , mj pogled pretražuje sobu.
„Rouz!“ Hari je viknuo i uhvatio moje lice rukama dok sam ja zakoračila nazad prema zidu. „Pogledaj me.“
Bila sam sposobna da razumem i uradila sam kao što mi je rekao. Uzeo je moju desnu ruku, i prineo je svojim grudima. „Diši ljubavi, diši sa mnom,“ udahnuo je duboko, polako. Osetila sam kako mu grudi rastu i padaju pod mojim dodirom.
Njegovo čelo je palo na moje, pomagajući mi da se kocentrišem. Osetila sam lagan ritam njegovih grudi, gore i dole. „U redu je, Rouz, „ šaputao mi je. Dozvolila sam da mi se oči zatvore uz njegov hrapav, zadovoljavajći glas. „Bezbedna si.“
I dalje sam drhtala, ali moje nepravilno disanje je počelo da se vraća u normalu. Hari je zamenio užasna sećanja. Odmakla sam se iz njegovih ruku samo da bih ruke stavila oko njegovog torza. Trljala sam glavom uz njegove sigurne grudi i dozvolila da slika sklizne, makar na trenutak.
Jedna Harijeva ruka je obgrlila moja leđa a sa drugom je prošao kroz moju kosu. Njegovi pokreti su bili umirujući, opuštajući. Stajali smo tako jedno vreme.
#Da li si dobro?“ Pitao je.
Uzela sam jedan hrapav, drhtav uzdisaj. Suze su se spuštale niz moj obraz, ali sam odgovorila, „Da.“
Nežno je spustio poljubac na moje čelo. „Sas,“ počeo je, ali na takav način da sam znala da se dvoumio da li da nastavi. „ Da li želiš da mi kažeš šta si videla?“
Trepnula sam na to pitanje. Pokušala sam da blokiram njenu sliku, fokusirajući se samo na reči koje izlaze iz mojih usta. „Videla sam je . Videla sam je uu šumi.“
Hari se onda zaustavio, ali mu nisam videla reakciju. „Koga?“
Ovog puta sam sklonila glavu sa njegovog toplog tela da ga pogledam u oči. „Devojku koja je vukla noge sa sobom. Pratila nas je.“
_________________________
Ko voli i One Direction i Teen Wolf pročitajte priču IMPOSSIBLE. Holland Roden i Dylan O'Brien su uloge, pored momaka iz benda. Link je u komentaru. Devojka je tek počela da objavljuje. :)
