Sorry zbog gramatičkih grešaka.
__________________________________
GRANT'S POV
Hari Stajls, 22, rođen 1. Februara 1930, prvi put odveden u Wickendale kada je imao 12 godina jer je spalio oca živog, kasnije oosumnjičen da je oderao tri žene. Rouz Vinters, 21, rođena 21.novembra 1931, bivši radnik u instituciji kada je njena veza sa pacijentom Harijem Stajlsom podstakla neke stvari i onda se ustanova pobrinula za nju. Postala je zbunjena i ponašanje joj je postalo nasilno tako da je kasnije zzatvorena u instituciji.
Znao sam ove slučajeve unutra i napolju. Proučavao sam njihove dosijee i pogledao svaki lični dokument koji smo mogli nabaviti otkako sam potpisao ovaj slučaj. Ali nisam znao jednu stvar o Rouz i Hariju, ne kao ljudima. Ne o načinu na koji su glumili, njihove motive, šta bi ih nateralo da se izdvoje iz celine, što je bila glavna stvar ovog slučaja. Tako da sam počeo sa uprvnicom.
Moje prvo kucanje na vrata njene kancelarije. Sačekao sam ali nisam ništa čuo, tako da sam pokušao ponovo.
„Uđi," ne baš ljubazan glas je rekao, reči su bilie prigušene kroz drvena vrata.
Ušao sam polako, kuujući sebi vreme da ih otvorim i dođem do njenog stola. Pregledao sam sobu. Knjige su na maloj polici uz zid sa leve strane. Pored toga su ble gaće, nekakva garderoba na suprotnoj strani. Dve bordo stolice su bile ispred njenog elegantnog stola, sa rezbarijama i dizajnima ugraviranim u površinu. Moje oči su putovale do hrpe papira na mahagoni stolu ionda konačno do žene kojoj je to pripadalo. Upečatljiva žena, bila je, ali ne na dobar način. Njena kosa je bila bledo plava, i imala je ledeno plave oči koje su bile pomalo neprijateljske.
„Zdravo Linda Helmen, ja sam detektiv Grant," rekao sam, pružajući ruku da se pozdravim. Ona nije.
„Samo gospođa Helmen," odgovorila je, jedva da gleda u mene dok je prelistavala neke papire sa svog stola.
„Izvinite, gospođo Helmen." Bilo je malo grubosti u mom glasu; već sam mogao reći da nisam voleo tu ženu. „Skoro su mi dodelili slučaj vaših begunaca."
Izdahnula je i podigla nekoliko papira da ih složi. Uzela je sebi vremena da ih sredi, čekajući nekoliko sekundi pre nego što mi se obrati. „Pa, nema tu mnogo slučaja ako su mrtvi, zar ne?"
„Molim?"
„Pacijenti," rekla je. „Niko nikada nije pobegao iz moje ustanove. Postoji litica iza ovog mesta i ulice." Sada me je gledala, pravo u oči. „Nema šanse da su otišli daleko. Mogu skoro da garantujem da su mrtvi."
„Skoro. Ali ne znate." Pojasnio sam."
„Pa, sumnjam-"
„Gospođo, razumem da vam ovo mesto znači. Znam da imate čistu reputaciju i ne želite bekstva, ali mi ovo moramo da istražimo. Nema dokaza da se bilo šta dokaže i zaista bih cenio da sarađujete sa mnom."
Delovala je pomalo iznervirano, verovatno jer je znala da je to istina. „Mislim da nećete naći ništa sem mrtvih ostataka."
„To je veoma moguće," složio sam se iako nisam verovao svojim rečima. Samo nisam želeo da je još više iznerviram. „Moramo da nađemo nešto. I treba mi vaša saradnja da to uradim, da naučim nešto o Hariju i Rouz. I takodje mi treba više dokumenata o toj trećoj osobi, jedva da imam nešto o njoj."
Linda, ili gospođa Helmen, duboko je udahnula i stajala dodirivajući svoje pantalone. „Želim puno saznanje u vezi slučaja. Svi znaci moraju doći do mene i moram imati pristup blo kojoj informaciji o mojim pacijentima."
„Naravno," složio sam se. „To neće biti problem."
Na trenutak me je gledala, procenjivala, možda se pitala da li ću je pratiti kroz tu izjavu. Alikonačno se složila. „Pa, koju informaciju želite?"
„Nikakvu informaciju za sada." Rekao sam. „Ako biste mogli da me pratite..."
Okrenuo sam se i počeo da hodam, pretpostavljajući da će i ona uraditi isto. Pretpostavljam da nisam zasigurno znao, to da nisam čuo korake. Bila je tvrdoglava. Nemam baš strpljenja sa ljudima sa kojim počinjem, a ona mi je već delovala kao kučka. Rekao bih da će ovde biti poteškoća.
Ali takodje sam primetio da je na neki način emotivno vezana za ovaj slučaj. Prvo, oni su bili njeni pacijenti. Ali nije izgledalo da je baš marila za njih jer je lako prihvatila ideju da su mrtvi. To me je dovelo do druge opcije. Ona mnogo brine o smom izgledu, oko poricanja da su možda pobegli.
Prema tome, ona ne misli jasno. Jer neko, bez obzira ko, bise kladio da su pacijenti živi, a ne mrtvi. Ljudi su već danima bili u potrazi za njima, ispostavilo se da nema nekakvih ljudskih ostataka. Da su mrtvi, njihovi leševi bi bili pronađeni do sada.
Ono što ova žena ne shvata jeste da su njeni pacijenti živi. Oni su negde napolju i beže dalje i dalje od nas svakog minuta. I bez obzira šta izabere da vidi, a šta ne, ja ću ih tražiti. I neću stati dok moj posao ne bude gotov, da svaki taj kriminalac bude tamo gde pripada.
ROSE'S POV
Moje telo je stalo kao zaleđeno. Moje oči na početku nisu poverovale, ali bila je istina. Srce je počelo da mi udara u grudima. I nisam mogla ništa drugo sem da s pomerim unazad i da glasno vrisnem. Jer ispred mene leži jedan od najvećih stahova otakako sam napustila instituciju.
Ogroman. Pauk.
„Šta, šta, šta?" Hari je mahnito vikao čim je glas napustio moja usta, stajući pored mene. „Šta je bilo? Šta nije u redu?"
Nisam ništa rekla samo sam prstom pokazala prema dugonogom, crnom stvorenju. „Uuuhhh," rekla sam zgroženo, to je bio jedini zvuk koji je izašao iz mojih usta. Bio je veliki kao moja šaka. Jedva sam mogla da gledam u njega.
Harijeve oči su pratile moj prst, dolazeći do izvora mog straha. „Da li me jebeno zajebavaš?", rekao je u neverici. „Mislio sam da nešto stvarno nije u redu, Rouz."
„I nije u redu.", insistirala sam. „Molim te, ubij ga."
Odmahnuo je glavom, izdahnuo je kada ga je stisnuo čizmom. „Platićeš mi zbog ovoga."; rekao je. „Na smrt si me uplašila."
„Izvini," mumala sam. Držao je obuću u ruci i približio je, konačno ubijajući pauka. Pfff.
Ali on još nije završio s tim. Okrenuo se i pokazao mi đon čizme. Bila je to zbrka paukovih nogu i tamne tečnosti. I najgore, počeo je da ga približava. „Stani!" rekla sam.
Nije želeo da sluša, ipak. Zagrizao je donju usnu i počeo svoju borbu, jedno njegovo stopalo je rikriveno samo čarapom. Vrisnula sam i okrenula se, pa pobegla. Ali, unakažen pauk me pratio.
„Hari, kunem se Bogom," upozorila sam, ali nisam mogla da završim rečenicu, umesto toga sam udahnzla i izdahnula opet. Smejao se iza mene, i dalje me radosno jurio sa tom stvari.
Uglavnom je bio staložen i inteligentan, ali ponekad može biti i detinjast,
„Hari, ne šalim se. Povratiću!"
I nisam se šalila. Taj ogroman, kašast, spljošten paukm je činio da mi se stomak okrene. Pomislio bi, kroz šta sam sve prošla, da ne bi insekt napravio neku štetu, ali oni su nešto što najviše mrzim na svetu.
Hari se sam smejao, ali na kraju se zaustavio. Oprezno sam gledala dok je brisao čizmu uz travu da se otarasi preliva.
Kada se obuo, nasmejao mi se, duboke rupice su na njegovim obrazima.
„Ti si seronja.", rekla sam, razigrano gurajući njegova ramena.
„Jesam li?", pitao je.
Prestala sam da se kikoćem ali su moje usne zadržale osmeh kada asm klimnula.
Podigao je jednu obrvu, želeći da uradi nešto ili da kaže, nisam mogla znati. Kezio se i dalje gricka donju usnu. A, onda se sageo i potrčao prema meni raširenih ruku. Pre nego što sam i znala, prebacio me preko ramena dok je smeh eruptirao iz mojih usta. „Hari!" uzviknula sam.
Ništa nije rekao ali sam osetila gruvanje njegovog smeha. Nosio nas je prema našoj posteljini dok sam j bila preko njega. Približio je čebe na travi, okrenuo me jednom i onda me pažljivo spustio.
Stajala sam samo nekoliko centimetara dalje od njega. Skoro smo bili bez daha, pa su se naše grudi dodirivale dok smo udahnuli, oboje se osmehujemo.
Harijeve ruke su polako klizile niz moju vilicu pre nego što ju je stavio u kosu. „Jako si slatka," mumlao je. Delovalo mi je malo ironično ta poslednja reč zbog načina na koji je to izgovorio. Hrapavo i seksi i duboko, ništa slatko u vezi toga.
Nageo se da me poljubi i dopustila sam mu to. Bilo je strastveno, naše usne se oblikuju zajedno sa spokojstvom, njegov jezik je u mojim ustima. I dalje se nisam navikla da me ljubi i mislila sam da će tako biti i dalje. Svaki deo njega je imao drugačiji efekat, kosa, usne, jezik, sve to povlači deo moje snage. Njegovo telo se uvijalo prema meni i ruke su se kretale na koži na takav način da je poljubac postajao topao od samog početka.
Mogla sam tako stajati satima, sa Harijevim usnama na mojim, ali čini mi se da naši poljupci imaju naviku da budu prekinuti.
Ovog puta bukom automobila. Približavao se našem malom tajnom mestu. Točkovi su zavijali prema drvenom mostu iznad nas. Harii me polako odmakao i prstom dodirnuo moju usnu.
Njegove smaragdne oči su pogledale gore kao da će ublažiti prošlost. Bilo je to samo zbog opreznosti, ali samo smo želeli da budemo pažljivi. Prošlo je oko 20 minuta, nas dvoje provodimo vreme ovde dok smo prekinuli svaku buku da uopšte ima ljudi.
Mesto je bilo iznad živopisnog malog mosta, okružen prirodom hladne zime. Ali sneg ovde nije pao tako da je trava bila suva. Bilo je malo toplije, takodje, obuzdava vetar koji je grizao. Vidio je preko reke tako da su ljudi prelazili preko. Ali voda još nije bila zaleđena. Drveće je štrčalo sa raznih brda sa obe strane, čineći malu dolinu ispod. Fino mesto, zaista, u maloj šumi.
Pa smo se nekako smestili ispod mosta, odlučivši da spavamo kao na vrhu brda da bi ispod mogli biti skriveni. (ne razumem baš ovu rečenicu, sorry na ovom prevodu). Ali bio je jedan problem; jedna od greda koje drže ovu strukturu je mesto de sam videla pauka. I ko zna koliko ih može preći naš put.
Stresla sam se od te pomisli.
„Šta je?" Hari je pitao kada je video moju reakciju.
Odmahnula sam glavom."Izvini, ništa bitno."
„Ne, reci mi," zahtevao je. Verovatno je mislio da je nešto značajnije.
„Samo sam mislila na pauka, to je sve." Rekla sam.
Na ovo se jako nasmejao, način na koji to radi kada su mu se na uglovima očiju stvore sitne linije i na obrazima budu rupice.
„Prestani dami se smeješ," šaljivo sam rekla.
I nije baš stao, ali uspon toga je opao kada je odmahnuo glavom. Pomislila sam da je hteo pronaći još neku zamerku, ali zev ga je prekinuo. I očigledan je bio i njegov detinjast potez. Nos mu se naborao dok je trljao resno oko svojom rukom. Ne bih očekivala od njega da bude umoran s obzirom da me je jurio okolo i nosio me preko ramena pre par minuta, ali kada razmislim o tome, oboje treba da spavamo.
„Mislim da bi trebali ići u krevet," predložila sam. Kada smo došli mi smo namestili svoju ćebad i sve to, tako da sam se sada samo spustila ispod prekrivača. Nije io baš krevet, ali suva, gusta trava ispod nas je bila najbolja ispod naše posteljine i bila sam srećna zbog toga.
Hari je došao i pridružio mi se, jurnuo unutra tako da je njegova ruka dodirnula moje rame. Ipak, nije legao dole, gurao je svoju torbu sebi u krilo i počeo da traži. Hteo je da izvadi svoje cigare i upaljač. Istegla sam vrat da bih videla njegove spojene obrve, skupljene ruke oko upaljača kada je nastao plamen.
Ovo je bila još jedna ekstaza koju je Hari imao na meni i nikada nije slabila. I iako sam želela da prestane, gledajući ga kako zabacuje glavu unazad i kako izbacuje dim sa punih usana je nešto što treba videti.
I ponovo me je zbunio, njegova ličnost je rasla dok su neodoljive odlike nestajale i onda je postao ona opuštena, seksi verzija sebe.
Odjednom je nekoliko slika prošlo mojim mislim, sastavljajući razne delove memorije u redu kako bi to misli inače i uradile.
Gledajući Harija kako puši svoje cigarete podestilo me na motel kada su njegove oči zurile u onog radnika sa besom. I onda sam se setila drugom radnika sa tog mesta i njeno slomljeno srce zbog nećaka. I to je donelo pitanje koje mi je bilo na pameti otkako je Džejms umro.
„Hari?" nerado sam upitala.
„Da?" Upitao je.
Sačekala sam malopre nego što sam pitala, pokušavajući da uredim reči. „Kako... uh... Kako je bilo ubiti Džejmsa?"
Njegove obrve su se spojile, kao neko komplikovano iznenađenje. Udahnuo je još jedan dim nikotina pre nego što je odgovorio. „Na šta misliš?"
„Mislim, da li je bilo odvratno ubiti nekoga, ili pošto je to bio Džejms, da li si, znaš, uživao u tome?", pitala sam. Blo je to strano, duboko pitanje ali je izjedalo radoznalost u mom umu već neko vreme.
„Nije bilo odvratno," rekao je i dalje odgovarajući kratko. „Rouz, da li stvarno želiš da čuješ ov-"
„Da,", prekinula sam ga. „Želim. Želim da znam kroz šta si prošao, šta se desilo, jr još nisam sigurna. Reci mi."
Izdahnuo je, još jednom uvlačeći dim cigarete pre nego što ju je bacio u zemlju iza nas.
„Da li je bilo dobro?" pitala sam polako.
„Da." Njegove oči su sevnule prema mojim, odavajući moj izraz isod mesečine. Ali one nisu ništa odale. Kada nisam ništa rekla, on je nastavio. „Samo uzimati život, ne, ali njegov, pa nisam imao problem s tim. Svako odvratno pucanje njegovih kostiju ispod mojih pesnica m e podsetilo na bol koji je prouzrokovao Emili ili na drugim devojkama ili na tebi i jednostavno nisam mogao da stanem." Gledao je u tamu, kao da se seća toga. „Bože, nadam se da je to bilo mučenje za njega. Nadam se da je patio. Zaslužuje da gori u paklu."
Moje oči su se raširile i iznenadjeno sam udahnula. Malo sam se stresla, gledajući napred pre nego što se nagnem na njega, da bih razmislila na trenutak.
„Rouz," rekao je glasom koji me je umirio čim mi je izgovorio ime. „Znam šta misliš. Ali, uzeoje sve od mene. Znaš sve loše stvari koje je uradio Emili i skoro uradio tebi. I ostalim devojkama, i koliko je to samo povredilo njihove porodice i prijatelje. Nisam mogao da ne uživam u činjenici da mu je servirana pravda."
Ponovo sam pogledala u njega, njegove oči su blago zabrinute zbog moje reakcije. „ U redu je, razumem. I ja sam ga želela mrtvog." Samo su Harijevi brutalni detalji i užvanje ono što me pogodilo.
Zabrinuto me je gledao, bio je tih na momenat. „Zašto razmiljao o ovome, uopšte?"
Odmahnula sam glavom. „Ne znam, valjda sam samo morala da pitam."
Gledao me malo duže pre nego što je okrenuo svoje telo preko mene. Njegova glava je bila na mojim grudima, ruka oko stuka. „Ovako ću te zagrejati, u redu?" pitao je i grleći me. I bilo mi je toplo i prijatno kada sam klimnula glavom. „U redu, sada spavaj, ljubavi." Prislonio je usne na moje čelo i onda se vratio i podelio toplinu svog tela. I uprkos ozbiljnoj diskusiji koju smo upravo imali, moj um sepočeo opuštati.
Hari i ja smo zaspali, upetljani jedno sa drugim, i ne bismo se budili satima. Ali ovog puta, prekid naših snova bi bio stah policijskih sirena.
