HARIJEV POV
Probudio sam se pre sunca narednog jutra, ali ne zaista. Moji snovi su bledeli i ja sam otvorio očiprema modroj zori, ptice cvrkuću iznad glave. Atmosfera se oseća na rano juto; ali nisam se osetio budnim. Spavao sam, a to je bilo skoro nikako. Bila je to jedna od usranih, neodmornih noći koja te ostavi odbačenog i skrenutog, u nemogućnosti da padneš u nesvest. I uprkos izmorenom telu, nisam mogao da se odmorim.
Na vrhu toga, jebeno sam se smrzavao. Moje telo je zahtevalo da se probudim zbog konstantnog drhtanja i hladnih pahulja koje su padale na moju već ledenu kožu. Zima je bila remilosrdna i hladnoća je našla put u moje grudi. Tako da kad sam otvorio oči nisam se osetio budnim, zato što mislim da nisam ni spavao. Ili i dalje spavam?
Nisam mogao biti siguran. Pokušao sam da ustanem, koristeći svaki mišić u svom krutom telu. I pretpostavio sam da sam budan jer sam nekako uspao da kontrolišem. Protrljao sam oči, pokušavajući da povratim jasnoću. Mogao sam da vidim zaleđenu travu oko ćebeta i na trenutak sam zaboravio devojku koja leži na njemu. Brzo sam okrenuo glavu da je nađem pored sebe. Bilo je nekoliko puta kada sam je video kako spava, lice oslobođeno dana zabrinutosti, crvene usne i prelepa tamna kosa podsećaju me na Snežanu.
Ovo nije bio jedan od tih trenutaka.
Srce u grudima mi je stalo i dah mi je zaglavljen u grlu. O, Bože. Odmah sam kleknuo doleprema njenom drhtavom telu, moje ruke su sa obe strane njenog lica. „Rouz,“ rekao sam, njeno ime govorim sa mnogo više brige nego što sam mislio. Nije otvarala oči. Bilo je bezbroj pahuljica u njenoj kosi, skoro je prekriva tanak sloj belog mraza. Koža joj je bila bleđa nego inače, skoro se uklapa sa bojom. Telo joj se trese tako grubo da joj zubi zvučno cvokoću. I njene usne...bile su ljubičaste.
„Rouz,“ zapovedio sam sada, podizajući njenu glavu napred. Pokušala je da kaže moje ime, usne joj se pomeraju dok se borila za dah, ali njen glas joj to noje dozvolio. „Shhh, u redu je,“ nežno sam joj rekao. Dok sam znao da može da me čuje.
Nisam želeo da toplina mojih ruku napusti jeno lice, ali morao sam da donesem još nešto da je pokrijem. Zgrabio sam moje ćebe i stavio ga na svoje noge i istresao sneg prvo. Bilo je vlažno na nekim mestima i nije bio baš idealan , ali bilo je bolje nego ništa.
I onda sam se nageo i stavio ruke ispod Rouz. Povukao sam je u krilo zajedno sa ćebetom, njena leđa uz moje grudi. Stavio sam svoje ćebe oko njenog tela i držao je čvrsto, pokušavajući da oslobodim toplotu.
„Daj mi ruke, Rouz,“ izjasnio sam se. Uradila je kao što sam rekao, polako i drhtavo je prinela ruke do mojih usta. Ponovio sam akcije od sinoć, duvajući u njih i držeći ih u svojim. Bile su hladne. „U redu si, ljubavi. U redu je,“ pokušao sam da je umirim.
Nastavio sam da trljam njene noge, njena ramena, pokušao sam da učinim da joj krv teče. Poljubio sam joj kožu par puta, njene ruke, obraz, njen vrat, njene usne. Iako moje ruke nisu bile mnogi toplije od njenih, nastavio sam da ih pomeram preko njene kože. Oči su joj se zatvorile kao da pada u nesvest i vraća se, ali ja sam nastavio.
Za beskrajne minute koji su prolazili, ali činilo se kao da je radilo. Sunce mi je pomoglo, konačno viri kroz drveće da je malo više ugreje.
Moj dah se vratio kad i boja u Rouzinim obrazima. Osetio sam njene prste kako mi polako stržu materijal majce i njeno lice se priljubilo uz moje grudi. Hvala bogu.
Koža joj je bila ledena u odnosu na moju, ali je bila okej.
„Rouz?“ Nežno sam pitao, prolazim prstima preko njenog obraza.
„Hari,“ rekla je, njen glas je pomalo hrapav i dubok. Izdahnuo sam zbog olakšanja.
„Da li si dobro?“ Pitao sam je.
