Nikad nisam bila sposobna za neko traumatsko iskustvo. Želela bih da sam osoba koja brzo razmišlja, koja bi mogla savladati situaciju čim se desi da bih fokusirala svoju energiju na dolazeća rešenja. Kao Hari. Bio je mirniji oko nekih stvari. Ali umesto toga, moja energija je bila usmerena prema brizi, isporučivanju suza i prevranju stomaka. Bila sam nervozna, lako se uplašim. Možda sam ja zbog toga potrešena na zvukove policije.
„Hari!", hrapavo sam šaputala, drmajući njegovu ruku koja je bila oko mene. Uglavnom bi mi trebao trenutak da se oduševljavam njegovom prelepom, pospanom izrazu lica – ali ovo nije bilo uobičajeno jutro. Probudio se zbunjen i izritiran, ustao je brzo skoro kao i ja. „Šta je?" rekao je đangrizavo.
Stavila sam ruku preko njegovih usta što je samo pojačalo njegov smoren izraz. Bar dok nije shvatio koji je izvor moje panike. Oči su mu se raširile dok je gledao gore prema putu.
Spustila sam šaku sa njegovih usta dok je vatra operisala moje telo. Osetila sam drhtav, nervozan adrenalin. „Šta da radimo?", šaputala sam. Stavio je prst preko svojih usana, prigušivši reč „slušaj". Ponovo, deluje mirno. Ali opet, počeo je tiho ali polako da pakuje naše stvari, pomerajući prekrivače ispod nas i savija ih. u međuvremenu se buka približavala. Sirene su se činile višim, jasnijim, glasnijim, kao da čine da se moj strah gradi svaki put kada zapišti.
Okrenula sam se prema Hariju, moja ruka grbi njegov biceps. Zaustavio se i da ne gledam njega, znala sam da oboje gledamo iznad. Zvuk je bio tako užasno blizu, ne može biti dalje od nekoliko metara. Osetila sam mučninu sa nervozom koja je zahvatila moje telo.
Ona du bili tačno na mostu. Ali, auto nije stao.
I zvici sirena su nas prošli.
Poplava olakšanja je nasrnula na mene, moje telo i Hrijeva ruka su bile oslobođene mojih nerava. Nagela sam se nazad na Harija i on je dozvolio da padnem na njegove grudi, moje oči se zatvaraju kada izdah napusti pluća.
Osetila sam da se Hari opustio iza mene. „Nije svaki policijski auto u poteri za nama." Skoro da se nasmejao kada je to rekao, došavši do istog zaključka kao i ja. „ima kriminala i nezgoda svuda okolo. Taj auto je možda išao za nekim ko je jurio."
malo sam se nasmejala njegovim rečima. Bila sam jako uplašena i zabrinuta da nisam ni razmatrala ostale opcije. Okrenuo me je na stranu tako da može jasno da me vidi. „Dobro smo," prigušeno se smejao dok je stavljao ruku na moje lice pre nego što je ostavljao ufnaste poljupce. Na moje obraze, čelo, nos.
Nisam odlepršala od njega ili pobegla kaoo što imem, ali sam se samo nasmejala na njegovu privrženost. „To me je na smrt uplašilo," rekla sam kada je položio poljubac na moj obraz.
„Da budem iskren," rekao je i malo se pomerio. „I ja isto. Samo sam zamislio gspođu Helmen za volanom sa tim glupim mrkim pogledom na licu," rekao je i okušao da oponaša njen izraz.
„To je baš kao i ona," nasmejala sam se iako je Hrijev pokušaj bio mnogo slađii nego prava stvar.
„Hvala bogu da su nas prošli. Možda je to čak i dobra stvar što su prošli, to je verovatno znak da treba da idemo."
„Da," složila sam se. „I kome zapravo treba alarm kada imaš zvuk policijskih auta da te probudi?"
„Tačno.", rekao je.
„Pa, šta ćemo danas da radimo?" hoćemo li jesti ili krenuti? Ili ćemo krenuti, pa onda jesti?" Predložia sam, naše jedine prave opcije.
Ali odjednom se atmosfera drastično promenila. Prvo ja bila panika, sekundu kasnije smo se smejali i šalili, a sada je Harijev osmeh izbledeo i postao je ozbiljniji.
„Šta je?" pitala sam.
„Ništa," reče. „Samo sam razmišljao... Želimo da napustimo državu što pre možemo, zar ne? Da prekinemo ovu brigu i bežanje."
Klimnula sam, ali nisam bila sasvim sigurna u ono što priča.
„Mislio sam," udahnuo je. „Možda smo trebali da sakupljamo neki novac."
Duboko sam udahnula kada sam shvatila šta to znači. I ponovo sam postala zabrinuta jer sam znala da je u pravu. Nismo mogli da čekamo okolo. Što više novca nabavimo to ćemo pre otići odavde. Tako da danas opet bežimo, da, ali moramo da radimo nešto drugačije od uobičajenih stavri.
Danas bi bio dan naše pljačke.
Nisam sudila situaciji i odlučila da li je to dobra ilo loša ideja jer sam znala da nije. Ali, koji drugi izbor smo imali? Pa sam samo pitala „kako?"
Hari je pritisnuo usne u pravu liniju dok je razmišljao. „Imam par malih stvari na umu. Uzimanje novčanika iz torbica u barovima i takva sranja. Ali ne znam da li se možemo vratiti u grad tek tako."
Potvrdno sam klimnula. Mnogo otkrivanja znači da nas mnogo ljudi možda može prepoznati. Ali drugačija ideja mi je sinula. „Koliko dobro možeš da glumiš?" pitala sam Harija.
On je zabavljeno slegao ramenima. „Nemam pojma. Nikad nisam ni razmatrao to," rekao je. „Zašto?"
Sada kada je pitao bilo me je sramota da kažem. „Ovo može biti užasna ideja, ne znam. Ali šta ako jedno od nas, kao, padnemo na auto ili tako nešto? Možemo da se pravimo da smo povređeni dok drugi uzme novac."
Hari je gledao u zemlju sa tim zamišljenim izrazom na licu koji uvek ima. Stisnuo je usne i nekako sam se osetila nervozno, kao kada student čeka proveru odgovora ispred profesora.
„To bi moglo da radi, zapravo." „Ali, ti bi morala da glumiš."
„Zašto?", pitala sam. Ta činjenica me unervozila još više, moj um se vratio na prethodnu procenu kada je Hari bio mirniji, mnogo bolji pod stresom. Definitivno je bio bolji glumac.
„Jer si manje poznata, ljudii te neće prepoznati. I nekako si trapava – bez uvrede," rekao je. „Ali si i mnogo lepša od mene tako da će ljudi pre stati zbog tebe."
Izdahnula sam, ne učinivši ništa sem što sam se nasmejala. „Dobro, u redu. Ali šta da kažem? Kako ćemo da uradimo ovo?"
I opet smo se zamislili. Ali to razmišljanje je trajalo mnogo duže nego što sam mislila. Pola sata je prošlo u slaganju i neslaganju šta prvo da uradimo u vezi „pljačke". Treba li da odemo u grad? Treba li da sačemako sledeći auto da prođe? Koliko ćemo biti blizu da nas uhvate? Ali nakon nekoliko diskusija i tri cigarete, nekako smo došli do zaključka. I ovo je plan:
Čekali bismo. Čekali bismo dok neki auto ne prođe ali smo se složili da ako prođe više od 45 minuta da ćemo napustiti ovu strategiju zajedno. Stavili bismo neku granu ili veliki štap (šipka, motka – kako hoćete) na sredinu puta dok ja stojim blizu. Valjda će se vozač iznenaditi dovoljno da stane. Kada jednom budu izvan vozila, legla bih na zemlju, pretvarala se da sam povređena. Oni bi, nadam se, sklonili granu koju smo stavili na put (kao to je preko Rozine noge) i oni bi došli i pomogli ako su dovoljno pristojni. A, ako nisu i nastave da voze, samo ćemo pokušati ponovo. Ali ako mi pridju, ja im moram odvući pažnju tako što ih putam da mi pomognu da stanem i da proverim mogu li da hodam. Dok se ovo dešava, Hari bi pretražio njihov auto.
A, ako čovek pomisli da mi je prešao preko noge, biće polomljena ili najmanje da je jako povredjena, više nego što izgleda. I nakon što budem dobro i pokažem žrtvi da mogu, zapravo, da hodam, rekla bih im nešto poput „Žao mi je, jako sam trapava i saplela sam se", učiniću da izgleda kao da sam se upravo saplela kada su prolazili. To će rešiti problem da me pitaju da me odvezu u bolnicu, nedostak mje krvi od povrede ili promena nekog daljeg kontakta.
Bili su još pažljiviji koraci koje smo peuzeli, takođe, da osiguramo da ovaj užasni plan radi. Slušaćemo svaku sirenu da se uverimo da nije policijski auto. Još jednom smo prošli to što treba da kažem i kako da kažem. Našli smo savršenu granu nakon 15 minuta traženja u šumi. Hari je spakovao naše torbe i stavio ih iza mosta gde bi možda došli. I insistirao je da nosi oružje sa sobom, iza leža u pantalonama kao što to rade u filmovima. Uverio me je da je to samo zbog sigurnosti iako ne znam šta može biti sigurno u vezi pištolja. Ali ipak sam se složila.
I evo mene, kao što smo i složili plan pre 20 minuta. Ulica je bila prazna, po strani je vetar koji vijori površinom. Ali ništa drugo se nije moglo videti, nema nikakvog zvuka. Tako sam samo čekala i slušala. Čekala, slušala. I čini mi se da je taj proces trajao čitavu večnost. Sve dok je moj strah rastao sam po sebi i dok se nisam tresla zbog toga.
Ali konačno, mogla sam čuti zvuk guma po šljunku. Harija nije bilo na vidiku ali sam znala da je tamo, nekoliko koraka udaljen. Tako da sam duboko udahnula kada je vozilo prilazilo. Počela sam da hodam napred, bliže sredini puta nego što bih inače trebala biti. Polako sam prišla velikoj grani.
Auto je bio samo par koraka dalje i srce mi je delovalo kao da će da elsplodira u grudima. Vetar od vozila me ošamario pre nego što sam čula tup udarac u drvo. Nekoliko trenutaka kasnije auto je stao i ja sam pala na zemlju.
„Ooh!", plakla sam kada su se vrata vozača otvorila. Tooo!
„Gospođice, da li ste dobro?" bila je to žena, oko 30 godina. Njena kosa je bila podignuta u punđu i imala je zabrinut izraz lica.
„Ne, mislim da nisam." Rekla sam i udahnula dok sam „pokušavala" da se uspravim.
„Možete li da stojite?" pitala ja mahnito. Ali bila sam spora sa odgovorom jer dok se ona nagela videla sam Harija kada se pojavio iza ograde mosta.
HARIJEV POV
Naš plan je bio jebeno sranje. Ali izgleda da imamo tu naviku da čudesno uspemo u tim glupim planovima tako da samo i ovo pokušali. Samo sam želeo da sam ja taj koji govori jer bih radije bio povređen nego ona, ako neko pogreši. I mogao bih preuzeti krivicu ako se sjebe sve. Nisam želeo da bude pod stresom. Ali ona je morala biti ta koja je trebala to da učini. Jer ako se ja pretvaram da sam povređen, ne bismo imali šanse. Samo sam mogao da se nadam da će biti dobbro.
I znao sam da hoće, bila je jaka. Ali da bih bio siguran, provirio sam iz tog prostora na mostu. Rouz je bila na zemlji i žena je došla do nje. „Hajde, ljubavii," mumlao sam kroz zube.
Video sam njen bolan izraz preko puta. Bilo je više uverljivo nego što sam mislio. „Auuh," rekla je i zgrabila ruke žene. Čak iako ovo gledam nekoliko sekundi, rekao bih da ju je Rouz nasamarila. Bila je dobra.
Pomerio sam se sa svog tajnog mesta dok je jadna žrtva bila zadubljena u situaciju koja se odigravala. Rouz me videla, moje oči sreću plavilo u njenim koje sam mogao videti čak i odavde.
„Možete li mi pomoći da hodam?" pitala je ženu i usmerila ju je u suprotnom smeru. To je to.
Sageo sam se, telo mi je pogrbljeno i kolena savijena dok sam išao prema vratima suvozača. Pokušao sam da hodam polako i prislonio ruku da bih umanjio zvuk kada sam otvorio. Pogledao sam prema dve žene koje se udaljavaju od mene. Rouz joj i dalje odvlači pažnju.
Promenio sam svoj put, sada brzo pokušavam da kopkam po vozilu. Otvorio sam pregradu i potražio novčanik ili torbu. Ništa.
Zatvorio sam to i tiho pregledao sedišta. Nešto mi je zapalo za oko na podu iza sedišta vozača. Plava torba. Uzbuđeno sam je otvorio, napipao nekoliko stvari koje mogu biti korisne. Nakon što sam prepoznao ostale stvari, uhvatio sam kožni novčanik. Nisam gledao nit i brojao, samo sam zgrabio novac koji je bio unutra i vratio novčanik. Nakon što sam zatvorio vrata na isti pažljiv način, nestao sam sa tog mesta.
„Auuh," čuo sam da je Rouz odjednom uzviknula i odmah sam je pogledao. Njen bol očigledno nije bio realan iza uzbune koja je tekla. Iznenadna distrakcija. Mora da je žena krenula prema meni.
Tako da sam ubrzao iza mosta, ne želeći da ostanem blizu naše žrtve više nego što sam trebao. Moje čizme su napravile malu buku i sneg koji je bio kao jastuk njihovom udaru, dozvoljavajući mi da se iskradem nakon toga sa parama u rukama. Ali, nisam se još mogao opustiti. Uslovno sam slušao iznad sebe Rouzine laži dok sam brojao novac.
„Žao mi je," žena je rekla dok je pomagala. „Da li želiš da te odvezem u bolnicu?" čini mi se da hodaju prema autu.
„Ne, u redu je. Nije vaša krivica," Rouz je odgovorila.
Pet funti.
„Da, jeste. I loše se osećam zbog toga. Trebala sam opreznije da vozim."
„Tvoja vožnja nije učinila da padnem, stvarno je u redu. Hvala ti što si mi pomogla."
Bilo je kratke pauze u razgovoru i ugao mojih usna se iskrivio u osmeh.
„Pala si? Misliš, nisam te udarila?" žena je zbunjno pitala.
„Oh, ne, ne, ne! Ja nsiam obraćala pažnju i tvoj auto me samo trgao. Kada sam se okrenula da pogledam mislim da sam izvrnula zglob ili tako nešto," Rouz je rekla.
Deset funti sada.
Čuo sam izdah olakšanja. „O, hvala Bogu. Pa, ne baš jer si povređena, ali mislila sam da sam ja prešla preko tvoje noge."
„Ne,", Rouz je rekla blago se osmehivajući. „Nisi uradila ništa loše. Ali hvala ti što si stala i pomogla mi, to je veoma ljubazno od tebe."
„Naravno," rekla je žena. „ Jesi li siguna da ne želiš da te odvezem u bolnicu? Još te boli i ne bilo baš-"
„Stvarno sam u redu, hvala ti. Možda će biti najbolje za mene da hodam, svakkao živim tu blizu." Rouz je fino insistirala.
Petnaest.
„U redu, ako si sigurna da si dobro..."
„Jesam, hvala ti puno."
„Nema na čemu." Reče žena. „Dobro, onda doviđenja." Krenula je nazad prema vozilu pre nego što je dodala, „Oh, i nadam se da ti je zglob u redu."
„Dovidjenja, hvala!" Rouz je rekla. Onda sam čuo korake u različitim smerovima. Nekoliko minuta kasnije i otvaranje vrata. U sekundi je motor pokrenut, gume su pokrenute uz šljunkovit put i onda je otišla.
Otišla je i mis mo upravo opljačkali. Jebeno sranje.
ROUZIN POV
Bila sam zapanjena. Nisam mogla da verujem šta se upravo desilo, ali ovo je bilo ushićenje. Kada je auto nestao iz vidokruga potrčala sam prema mostu i onda levo, stopala udaraju travu kada sam zakoračila. I tu sam videla Harija, nosi taj ponosan osmeh. Kikotao se i odmahnuo glavom u neverici.
Upravo smo to učinili.
Poletela sam prema njemu i ispustila vpiskav kikot kada sam se našla u njegovom naručju. Stavio je svoje ruke oko mene i vrteo me u krug. „To je bilo jebeno dobro!" izviknuo je i još više me stegao pre no što spustio.
Moji obrazi su se zacrveneli kada su mi se uglovi usana nevoljno razvukli. „Stvarno?"
Klimnuo je. „I pogodi koliko novca si nam donela?"
„Koliko?"
„25 funti." Rekao je, jedva zadržavajući osmeh. „Izgleda da je bila na putu prema Božićnoj kupovini."
„Šališ se?", divila sam se. Sada ima šanse da smo bili te sreće.
Hari je odmahnuo glavom. „Mrtav jebeno ozbiljan," smejao se.
I ja sam se smejala s njim. Ovo je bilo neverovatno. Bolje nego što smo očekivali.
Ali ta ideja o Božićnooj kupovini me bockala. Žena koju smo upravo opljačkali verovatno ima porodicu, prijatelje, voljene kojima će reći za ovu nesreću. I verovatno će saznati da je njen novac nestao, užasnuta kada primeti nedostatak novca u svom novčaniku na nekom parkingu. Možda bi čak i pripisala pljačku devojci sa povređenim zglobom.
„Šta nije u redu?", Hari me pitao, njegova glava je pala u stanu kada mu je osmeh blagao izbledeo.
„Ništa," rekla sam i odmahnula glavom. „Samo... Pa, sada smo stvarno kriminalci. I ta žena je bila fina, nekako se loše osećam zbog toga."
„Stvarno?" Hari me pitao. Nije baš radoznalo, ima taj osmeh i taman glas. Krenuo je prema meni sa tim gladnim očima. „Jer ja mislim da je to jebeno seksi."
Kada je bilo samo par centimetara izmedju nas, on me je pritiskao odpozadi i progutao moj vrisak spuštajući usne na moje. Povukao je moju donju usnu zubima dok je tiho zarežao. Bio je to razigran poljubac, taj vragolast osmeh koji nikad ne napušta njegove usne.
Bio je uzbudjen, rekla bih, ocenivši ovo više kao uspeh nego zločin. Nije pokazao kajanje i ako ćemo ovo nastaviti bolje bi mi bilo da ga pratim. Pa pre nego što sam osetila krivicu, stavila sam prste u Harijevu kosu, fokusirajući se na njegove usne pritisnute uz moje.
_____________________________________________________________________
Nadam se da je prevod u redu. :)
Sledeći deo ne mogu objaviti u ovoj sedmici pošto ću biti na kraćem putovanju. Tako da stiže tek za 7 dana, u ponedeljak. Možda ako ugrabim 4-5 sati preko noći i stiže u utorak noć.
Do tada glasajte! i čitajte.
Jelena*
