Vrata motela su se zalupila za nama kao da je pucanj oružja osobodio krijumčre.(možda postoji fraza za drugi deo rečenice, pa mi zato nelogično) Živci i panika su se zaglavili u nama sa alarmntnim elektricitetom, ali mi jurili rema nekom cilju ili za nekim parčetom metala; samo smo pokušavali da nestanemo odavde.
Svež vazduh je bio oštar i udahnula sam ga i to je samo dpdat mojoj budnoj panici. Kada smo bili izvan dometa, Rouz je naglas rekla moje misli.
„Šta je to bilo, dođavola?" Bila je tiha iako joj je šokiran glas upućivao na vikanje.
Samo sam odmahnuo glavom, vilica mi je bila stegnuta. Dimio sam se. „Njegova tetka, njegova jebena tetka. Ovo mora biti da je neka bolesna šala." Želeo sam da urlam, ali mi je glas postao hrapav šapat. „Jebeno prokletstvo."
„Misliš da je ričala sa gospođom Helmen? Na telefon?" Rouz je pitala.
„Skoro da mogu to da garantujem." Pokušao sam rasteram taj šok i da mislim na razgovor. Pričala je o Džejmsu, u to sam bio siguran. Instistucija, „užasni kriminalci" koji su ga ubili, šta bi drugo pričala?
I to nije bio najgori deo. Najgore od svega jeste što je pričala sa gospođom Helmen. Bežali smo kilometrima, bili smo pažljivi, bili smo oprezni. Čak sam pomislio da smo je se otarasili, makar na kratko.
Ali naravno da nas je Wickendale pratio. Upravnica je bila i dalje u toj prostoriji, možda ne fizički, ali opet... Da smo Rouz ili ja progovorili reč, da je ta žena znala nešto više o našem prisustvu, bili bismo gotovi do sada.
I uskoro ćemo napraviti više naslova. Uskoro će saznati da Rouz i ja nismo mrtvi i uskoro će naše slike biti svuda. I ta žena će nas prepoznati. I biće bliži tome da nas zatvore. Jebeno prokletstvo.
ROSE'S POV
Hari je delovao čvrsto, problematične misli su mu letele umom. I ja sam znala šta je to. Moje misli su bile slične. Samo što smo sreli tetku čoveka kojeg smo ubili, a ona to nije znala. Misao je bila zastrašujuća, čak i više kada sam zamislila blisku budućnost gde nas ona prepoznaje i odlazi pravo kod godpođe Helmen.
Oboje smo bili tihi dok smo hodali trotoarom, naizgled užurbanijeg grada. Možda su to bile smomoje paranoične misli ili smo stigli u centar grada, ali činil se da izgleda popunjenije. Dok smo hodali zgrade su se pojavljivale, desetine ljudi su ulazile u njih i izlazile napolje. Muškarci idu na posao, a majke šetaju sa svojom decom. Juče smo samo videli nekoliko ljudi, a danas kao da je ceo grad poželeo da izađe napolje.
Nije bilo šume niti mape za bekstvo; samo zgrade niz trotoar. Urbani deo je bio aktivan, normalni ljudi sa normalnim životima. Samo sam se nadala da nas niko neće prepoznati.
Ali svaki auto koji je parkiran niz trotoare, svaka osoba koja je otvorila vrata butika, momak koji prodaje novine na uglu, kao da je gledao prema meni i Hariju makar na kratko. Kao da nešto sumnjaju, bez obzira koliko nejasno i suptilno bilo.
Ali isključila sam tu ideju. I ja sam činila isto ako je neko obuko nešto čudno ili ima neki zanimljiv izgled. Buljim malo duže. Međutim, to nije značilo da sam mislila da su begunci. Kao momak koji rodaje novine. Nije bilo sumnje da je nevin, ali je privukao moju pažnju. Nešto u vezi onoga šo je rekao. Nije bilo baš jasno zbog buke iz grada, ali sam iak uspela da čujem. „ Dodatno! Dodatno! Žena je ubijena sinoć, baš ovde u Ašburiju! Čitajte sve o tome!"
Malo sam gledala u njega, malo duže nego što bih to inače uradila. Nešto u vezi te novosti, u vezi radnice koja je pričala sa gospođom Helmen, u vezi mog sna, pretvorilo se u jedan oblak velike strepnje. Držao me je određenom težinom, davao mi je loš osećaj.
Naravno, to ubistvo nema nikakve veze sa nama, i nisam bila šokirana vestima; to je samo dodato mom mračnom raspoloženju i poželala sam da napustim ovaj grad.
Pogledala sam prema Hariju, koji je bio tih. Nije razmatrao ništa od ovoga, samo je razmišljao. Obrve su mu bile sastavljene, grizao je usnu i buljio je u tlo ispred sebe. Nije progovarao niti je držao moju ruku jer nije bio baš prisutan. Htela sam ga pitati isto što i uvek; koji je plan? Šta mi to radimo? Gde da idemo odavde?
Ali sada se činilo da ni on ne zna, pa sam ga ostavila da shvati i ostala sam tiha. I samo smo hodali.
Kroz centar dok prostor između zgrada nije počeo da raste. Manje automobila je prolazilo i ljudi su bili raštrkani (manje ih je o ulicama). Za 10, 15, 20 minuta smo otišli sa urbanih ulica dok nisu izbledele. Li bar dok nismo ugledali neko mesto koje ukazuje na šumu. Čak iako svi misle da smo mrtvi, što manje ljudi sretnemo, to je bolje.
Nešto kasnije smo prošli sam centar grada, mnogo više drveća e počelo da se pojavljuje. Na početku je bilo samo par stabala tu i tamo, ali konačno se cela šuma pojavila nakon radnji i kancelarija.
Tako da smo se Hari i ja tuda uputili. Pratila sam ga dok je on hodao prema butiku drveća, na neki način, prilazio je ulazu onda hodao sa strane. Proverio je da li je sve čisto i onda smo požurili u zaštitu među stablima. Drhtala sam usput, žmirkala da izbegnem oštar sneg i vetar koji je grizao.
Konačno smo pobegli u malo skrovište mele šume. Atmosfera okolo je ostala tiha, noseći pahuljice umesto zvukova. Polako se stvarao takki prekrivač. Ali ovde nije bilo toliko neprijatno, drvećće je seklo udare vetra. Naše jedva adekvatne jakne i čizme su bile dovoljne da nas učine zadovoljnim, dozvoljavajući pozitivnim efektima zime da se uvuku. Svež vazduh je osvežavao naša pluća, leota belog tla, miris drveta i borova. Pomoglo mi je da makar malo ublažim stres.
Ali nije se činilo da je pomoglo i Hariju. Pogledala sam u njegovo lice, sunce prodire kroz drveće da osvetli njegov izgled. Bilo je predivno, efekat svetla ga je imao. Činio se da sija ispod toga i znam da bi i više da nosi svoj osmeh koji ostavlja bez daha ili da je oputen i nasmejan. Ali umesto toga, bio je pod stresom; mišići na ramenima su mu bili napeti, vilica čvrsta, nabor ima između obrva.
Posegla sam i uzela njegovu ruku u moju. Bio je iznenađen zbog dodira na početku, kao da je zaboravio da sam ovde. „O čemu razmišljaš?" Pitala sam.
Pogledao je u naše ispreplitane ruke, obrve su mu i dalje skupljene. Jezikom je prešao preko usna i pogledao ali kao da ne vidi ništa. „Gde želiš da živiš?" pitao je. Bila sam iznenađena pitanjem.
„Šta?" pitala sam da proverim da li sam dobro čula.
„Gde želiš da živiš nakon što prestanemo da bežimo? Bilo gde, bilo koja država." Lice mu je i dalje bilo stegnuto dok je razmišljao, bio je u potunosti ozbiljan.
„Oh, pa ne znam," rekla sam. Pokušala sam da mu dam dobar odgovor, mojimumom lete mesta gde sam bila i za koja sam čula. Ali, nisam smislila ništa određeno, samo ideje. „Negde gde je sunčano," odlučila sam. Sa opuštenijim razgovorom počela sam da njišem našim rukama napred i naad. „Negde gde možemo biti dosta vremena napolju."
„Da, slažem se." Hari je rekao, usne m u se sada osmehuju.
„Zašto me to pitaš?", pitala sam se.
„Samo sam ramišljao... šta bi trebali da radimo. Kuda da idemo odavde." Bio je zamišljen, ali sam znala da je misio i na druge stvari, zaključke.
„Šta si još mislio?"
Izdahnuo je, praveći pauzu na trenutak. „Moramo da napustimo državu. Na kraju, shvatie da nismo mrtvi, moraćemo da bežimo. Čak i kada prestanu da nas traže i prestanemo da bežimo, uvek će postojati da šansa da nas neko prepozna ili naletimo na nekoga koga znamo ako ostanemo ovde. Mislim, to se već desilo sa jebenom sesrom gospođe Helmen. „ I izraz lica mu je onovo postao kao kamen.
„Kako ćemo otići?" pitala sam. „Peške? Avionom?"
„Da," klimnuo je. „Avionom. Kuda hod da budemo hodali, mogu nas pratiti. Neće očekivati da idemo avionom i to nas može odvesti tamo gde nikad nismo ni čuli. Mala je šansa da nas nađu ako odemo u stranu zemlju."
„Dobro, kako ćemo to uraditi? Nabaviti novac i lažna dokumenta i sve ostalo?"
„Pa," počeo je. „Kada sam po prvi put napustio Wickendale nisam se družio sa najboljom ekipom. Imao sam ortka koji je radio neka ilegalna sranja, lažne lične karte i slično. Kladim se da bi mogao da nam nabavi pasoše."
„Stvarno?", uzbudjeno sam pitala, ali Hari nije bio baš srećan. „To je dobro, zar ne?"
Slobodnom rukom je prošao kroz kosu. „Pa, da. Ali... Emilin otac je bio naš gazda. Ubio bi me na licu mesta ako se pojavim tamo. Svi na toj maloj usranoj farmi me sigurno mrze, misle da sam je ubio." Izraz lica mu je bio usiljen. Pokušao je da se osmehne , ali sam primetila da ga je to bolelo.
Drugom rukom sam ga zagrlila. Bila sam korak iza njega tako da su mi usne bile na njegovim ramenima. Tada mu je osmeh postao realniji.
„Uvek možemo probati," rekla sam. „Ili mogu ja da pričam s njim, tvojim prijateljem. Sigurno me ne bi prepoznao."
Hari je otvorio usta da kaže, ali sam odmah nastavila.
„Ali, trebaće nam mnogo novca za to, zar ne? Moraćemo da mu platimo. I da platimo karte za avion."
Hari je pritisnuo usne u liniju i klimnuo. „To je drugi problem. Nemamo čak ni približno novca."
Onda sam samo sedela na trenutak. Nije da možemo naći neki posao ili ući u banku po ušteđevinu. Ne možemo prodavati stvari ili sedeti na ulici sa prznim čašama i moliti za novac. I ne možemo se vratiti u Wickendale i pozajmiti novac od Kelsi ili Lori. Nemo opcija.
„Moramo da ga ukrademo."
„Da." Rekao je žalosno. „Možemo planirati veliku pljačku, ali mislim da nijedno od nas nije sposobno za tako nešto. Ali možemo raditi male stvari, diskretno uzimanje novčanika, uzimati torbe. Biće potrebno više vremena ali je manje očigledno."
Duboko sam udahnula sa nelagodom. Nije mi se svidela ta ideja, ali šta drugo da radimo? Možda je sebično, ali bolje da neki ljudi izgube svoje novčanike nego da se vratim u Wickendale ili da zauvek bežim u strahu. Ako ukrademo novac, životi žrtava će se nastaviti. Ali ako ne ukrademo, naši životi neće. Nećemo moći ništa da uradimo i moraćemo da bežimo do našeg poslednjeg dana.
Moramo da napustimo Englesku.
„Okej," zaključila sam, pokušavajući da shvatim veliki zadatak koji je pred nama. „Sada sve što treba da uradimo jeste da našemo sklonište i zalihe svake noći, nabavimo pasoše i krademo hiljade funti dok ne skupimo dovoljo da napustimo državu bez toga da nas uhvae ili ubiju." Sranje.
Hari je ponovo prešao rukom kroz kosu i izdahnuo, kao da je dugo držao dah. „Pretpostavljam."
I sa tim rečima, osetila sam da je sve pomešano. Stah i nada, razumevanje i uzbuđenje, briga i olakšanje. Jer smo imali plan. Da, biće ekstremno težak, ali nije nemoguć. Bilo je to nešto. Nešto da radimo, cilj da dostignemo umesto da ovako bežimo. Ishod bio bio užasan, mučan, pa čak i smrtonosan. Ali može se završiti tako da Hari i ja ležimo ispod vrelih zraka sunca, naše ruke ispreplitane dok u onoj slobodnoj držimo egzotična pića. Nema policije, nema novih priča, nikoga da nas prepozna u drugoj državi. I sve to je bilo vredno rizika.
Ali nijedno od nas nije shvatalo u šta sebe upuštamo. Može biti mnogo teže nego što zamišljamo. Laži će biti rečene, priče biti otkrivene i mnogo ćemo toga rizikovati nego što smo pretpostavljali.
