GOSPOĐA HELMEN
Neko je pitao da li sam uplašena. Da li sam zabrinuta. Većina je pitala samo za njih, a samo nekoliko za mene. Za mog sina. Koliko god da je ta noć imala događaja, ljudi su uspeli da izađu. Tri pacijenta su pobegla, dva su bila naša najopasnija. Od toga su nastali naslovi, to je nateralo ljude da pričaju. Zato su desetine novinara i fotografa bili uz Wickendale skoro svakog dana nakon 'bekstva'. Kamere su me zaslepljivale dok su pitanja uzvikivana u mojim ušima. „Kako su pacijenti pobegli iz Wickendale?“ „Da li je devojka koja je pobegla imala privatnih odnosa sa Harijem Stajlsom?“ „Da li mislite da će Hari Stajls nastaviti da ubija žene sada kada je pobegao?“ „Bilo je glasnina da je treća osoba pobegla, da li je to istina?“ „Da li ste uplašeni ako još pacijenata pobegne u budućnosti?“
Sve vrste pitanja su našle put do mene, i na svako sam odbijala da odgovorim. Sem onog kada su pitali da li sam uplašena; nisam bila. Ako nešto, onda sam malo zabrinuta oko svoje reputacije. Ne uplašena, ipak. Sa dubokom liticom iza šume u pozadini, mislim da nisu daleko stigli. Nema šanse da su nadmudrili moje radnike, moje čuvare, mene. Umrli su od hladnoće, na onoj litici, dehidrirali, od strane Medlin. Nisam bila zabrinuta, jer sam sumnjala da su uspeli u svom bekstvu kao što je većina novinara mislila.
Pa, čak i sam ovim uverenjem, nešto mi je govorilo da nisam završila sa Rouz i Harijem tek tako. Tako da sam nastavila da ih tražim.
ROUZIN POV
Hari i ja smo izmislili igru. Pa, Hari je učinio više, ali ja sam nekako učestvovala.
Zadržavali smo sebe zauzetim kada su nas stopala bolela i kada nam je grlo bilo suvo i kada naše disanje odavno nije bilo sposobno da ispuni naša pluća sa dovoljno vazduha, i naša tela nam nisu dozvoljavala da još trčimo. Sati su prošli i konačno je to vreme došlo. Bilo je bitno da usporimo. Kiseonik iz vazduha nas je sustigao i mogli smo da ga iskoristimo da pričamo. I tada je igra postala vešta.
Mogli smo da izaberemo kategoriju kao knjige ili filmove ili voće, i onda da pogodimo između sebe šta nam je omiljeno u toj kategoriji. Ko kod pogodi dobija poen. Svakih par pitanja ili tako nešto bili bi ometeni pričama ili zanimljivostima, ali nastavili smo dok smo prelazili gustu borovu šumu. Možda će zvučati glupo ali pomoglo nam je da mislimo o bilo čemu sem Wickendaleu ili policiji ili našem nepostojećem planu. I pored toga, kroz ovo smo shvatili da nismo mnogo toga znali jedno o drugom. Mislim, znala sam Harija bolje neko iko, ali količina stvari koju sam znala o njumu, male stvari kao njegova omiljena pesma ili šta voli da jede za doručak, bilo je ograničeno.
Tako da mi se svidela ova igra. I način na koji su mu oči sijale i osmeh rastao dok je pričao o svojim omiljenim stvarima učinile su da se još više zaljubim u njega.
„To je bez razmišljanja. Niko sa zdravim razumom ne bi izabrao to Lost Horizon sranje pre Gatsby-a,“ Hari je objašnjavao nakon ''omiljene knjige'' pitanja. Nekada davno smo raspravljali o tome u Wickendaleovoj biblioteci, ali nikad nismo završili razgovor.
„Kako si tako siguran?“ Pitala sam ga. „Jesi li bar pročitao?“
Stao je na trenutak, mislići o odgovoru. „Ne. jesi ti nekad čitala The Great Gatsby?“
„Ne,“ rekla sam preko volje. „Zar nismo trebali to da uradimo? Da zamenimo knjige u biblioteci u instituciji?“
Iako je to bilo pre par nedelja, sećanje je dugo lutalo u mojim mislima.
„O, da,“ Hari je rekao. „Izgleda da se moramo vratiti i uzeti ih.“
Nisam mogla pomoći sebi, pa sam se nasmejala na tu pomisao. „Da znaš da bi trebali, već mi nedostaje gospođa Helmen.“
