Hari me je i dalje držao u rukama. Nežno i sigurno, kao da je verovao u ono što sam rekla ili kao da se bojao koliko i ja, želeći da me zaštiti kao što sam to i želela. Njegovo telo me pritislo kao da želi da me zaštiti od nje. Kao da me brani kao da če me ona zgrabiti svake sekunde. Ali nije. To sam mogla da vidim u njegovim očima.
Njegovi palčevi su došli do mog lica koje je bilo nekoliko cm od njegovog, natenane briše moje suze. „Jesi li sigurna?“ pitao me i glas mu je mekad kao i pokreti njegovih ruku. Klimnula sam.
„Zar mi ne veruješ?“ Zahtevala sam.
„Naravno da ti verujem,“ šaputao je. Pokušava da me smiri, sigurna sam. „Verujem da si je videla... Samo ne znam da li je ona stvarno bila tamo.“
Zbunjeno sam gledala u njega u njega, očekivajući objašnjenje. Bila je tamo, i moj strah i briga su me frustrirali. Na šta je on mislio?
„Rouz, izašli smo tek pre tri dana. Ta devojka te baš šokirala i ona nooje neko koga možeš lako izbaciti iz glave. Plus, trčali smo danima, umorna si i dehidrirala si i da ne pominjem hipotermiju od jutros. Možda si smo zbunjena.“
„Nazivaš me ludom?“ Pitala sam. I dalje sam bila potrešena i briga u mom glasu je to pokazala.
„Ne, dušo, naravno da ne. Sve što hoću reći je da je možda tvoj strah otkad si nas videla na naslovnoj strani vratio neka sećanja. Tvoj um ti postavlja trikove i mislila si da si je videla što je sasvim normalno nakon svega što smo prošli poslednjih nekoliko dana.“
Duboko sam udahnula. Možda je u pravu. I želela sam da mu verujem, da opravdanje bude trik uma. Ali, ona je delovala tako stvarno.
„Plus, imala je upropašćenje noge. Kako je mogla da nas prati sve ovo vreme? Mogla je da se kreće tek upola koliko smo mi išli brzo, ako je i toliko.“
Još jednom sam udahnula, obeshrabrila sam sebe. Imao je dobar zaključak. Samo se činilo da je tamo, kao kad sam osetila u svom srcu kada je zamalo stalo i kada se moj stomak bućkao. Bez sumnje sam bila uplašena, i da vidim jasno tu sliku, tu moguću, da je vidim čak iako nije bila tako samo je donelo još jedan strah; predviđale su mi se stvari.
„Pretpostavljam da si u pravu,“ rekla sam tim glasom kao da mi je laknulo ali takođe i povređeno.
„Ne brini, Rpuz. Uzećemo vodu i hranu i ostaćemo u hotelu ili tako nešto, da se odmorimo. Onda ćemo sutra biti kao novi, okej?“ pitao je. I sviđalo mi se što koristi to „mi“ umeto „ti“, uklanjajući pritisak sa mene, kao da ju je i on video. To me podsetilo da je i on pod stesom i da je umoran i da smo mi neizbežno i kompletno zajedno u ovome.
„Da,“ rekla sam. „To zvuči dobro.“
„Dobro,“ nasmejao se, spuštajući poljubac na moj obraz. I uprkos svemu dobila sam leptire u stomaku. Ljubio me bezbroj puta, ali retko u obraz. I svaki dodir njegovih usana držali su isti elektricitet kao i prvi put.
„Volim te,“ rekla sam odjednom ali morala sam da kažem. Osmeh mu je postao širi i te rupice su se pojavile odmah kod očiju.
„Volim i ja tebe,“ mumlao je ljubeći me u usne ovog puta. Ali nakon nekoliko sekundi sam se setila sa smo mi još u magacinu radnje. Pa smo konačno rešili da se vratimo devojci koja drži naše kese na proveri.
Izašli smo iz male sobe iza zadnjeg dela radnje veoma opreznim i veoma čudnim koracima.ili sam bar ja. Svi ti ljudi koji su videli moj ispad pre par minuta su me i sada gledali, osećala sam. Verovatno su mislili da sam luda. Samo sam se nadala da je to bilo iz tog razloga.
Kretali smo se pored polica sa kutijama, teglama i konzervama hrane. Prodavačica je čekala i delovala je zamršeno kao jer sam želela da nam vrati torbe. „Izvini zbog toga,“ Hari je rekao devojci.
„U redu je,“ odgovorila je sa malo razumevanja u glasu. Bilo je očigledno da je bila nova i da nije znala da se snađe. Nikada nije gledala u mene, kao da se plašila da ću ponovo paničiti. Moje oči su bile uperene prema šumi gde sam je videla. U tamnim, zeleno-sivim senkama šume. Čekala sam neki pokret sem lišća na drveću. Tražila sam njenu bledu kožu, plavu uniformu, njenu bezbojnu slamastu kosu. Ali samo sam videla lišće i prostor između.
„Hvala,“ Hari je rekao, i ja nisam ni shvatila da je ona završila sa pakovanjem naših stvari. Samo nam je kulturno klimnula glavom, ništa više.
Želela sam što pre da odem ali takođe sam bila i uplašena. Ponavljala sam sebi da je neverovatno da je ta žena išla za nama, da je njena slika bila samo izmišljotina moje rasute mašte. Ali slika je bila previše jasna da bih je izbrisala.
„Hajdemo,“ Hari je progovorio, još jednom me povukao iz transa. Izašla sam kroz vrata za njim. Kada su se otvorila hladan vazduh je naleteo kroz moju kosu i ukrao toplinu mojih obraza. Začkiljila sam očima da ih zaštitim od vetra koji je grizao dok sam gledala okolo po praznim ulicama. Kuda sada?
Ali, naravno, Hari je već hodao. I ja sam pratila, padajući na šablaon da on uvek zna sledeći korak dok ja nisam imala pojma.
On nije primetio da sam ja usporila malo. Okrenuo je glavu prema meni i stao na trenutak, njegov izrac lica deluje uznemireno. „Znaš, zaista bih ti dao moju jaknu,“ rekao je. „Ali ovo je jedini usrani kaput koji imam da obučem, a sve što imam ispod je majca. I jebeno je hladno.“
„U redu je,“ smejala sam se. Tako da kada sam mu se približila stavio je ruku oko mene što mu je izgeda postala navika. Očeli smo hodati ponovo ali on nije skidao pogled sa mene, znala sam to iako nisam gledala u njega.
Dugo nije progovarao. Jedino što sam čula bili su naši koraci na betonskom trotoaru. „O čemu razmišljaš?“ Ozbiljno je pitao prekidajući tišinu.
„Ni o čemu, zaista.“
Klimnuo je glavom, grickajući donju usnu gledajući u daljinu. Ali nije bio uverljiv.
„Zašto pitaš?“
„Ne znam,“ odgovorio je. „Izgledaš kao da te nešto muči.“
Udahnula sam što se učinilo kao stoti put ovog dana. „Pa, pokušavala sam da shvatim gde idemo. Nisam želela da zvučim glupo i pitam, ali nisam imala pojma.“
nasmejao se i zagrlio me. „U motel, dušo.“
„Tako sam i mislila,“ rekla sam u odbrani. „Ali kako znaš gde ima neki?“
„Pitao sam prodavačicu,“ rekao mi je. „Mislim da nisi obraćala pažnju.“
Samo sam klimnula. Znala sam šta je mislio pod tim i nisam znala kako drugačije da odgovorim, pa i nisam, i tada je bilo tiho. Ali brzo smo odrasli u situacijama koje smo zajedno prošli. Bila je takva vrsta bliskosti gde tišina nije bila čudna već dobra kao i reči, gde sam se osećala zadovoljno i sigurno i čvrsto s njim. Kao da smo bili zajedno pet godina a ne pet meseci.
Tako smo hodali određeno vreme dok radnja u kojoj smo bili nije nestala iz vidokruga i mnogo popularniji deo grada je bio ispred nas. „Jesi li zabrinut?“ Pitam. „Ako nas neko primeti?“
Osmeh se formirao na njegovim crvenkastim usnama i iskoristio je vreme da jezikom pređe preko njih. Buljio je u horizont, sa tim pogledom kao da sve poseduje. „Ne, ako oni misle da smo mrtvi.“
I onda sam opet pomislila na članak. Ljudi bi poverovali u sve samo da ublaže misli o dvoma „psihopata“ koji trče oko njihovog mesta. U ovo bi poverovali.
Počela sam da se smejem, i to je bio jedan od onih slomljenih „oh ho ho“ osmeha, kao kada neko napravi šalu koja vređa. „Oni misle da smo mi mrtvi, zar ne? Iako nas neko prepozna neće verovati da smo to mi. Za njih, mi smo mrtvi.“
„I dalje moramo da budemo oprezni,“ Hari je rekao ali i dalje je imao osmeh isti kao ja. „Policajci traže i tražiće dok ne nađu neki dokaz.“
On je bio u pravu i oboje smo to znali ali takođe mso osećali neko olakšanje. Nije bilo ozbiljne težine u atmosferi . bilo je još stvari kojih se treba plašiti ali moji bezbrojni stahovi su sada odlazili jedan po jedan. Makar na kratko.
„Pa, Viliame,“ rekla sam. Nije bilo nikoga okolo, moj povučen um govori to ime samo zbog humora. „Koliko je udaljen taj motel?“
„Otprilike dve milje niz put, Meri.“ Dao mi je taj đavolski osmeh zbog kojeg sam se setila njegovog daha na mojoj koži i njegovih hrapavih reči na mom uhu od pre nekoliko sati u šumi. I odjedno sam bila u žurbi da nađemo zgradu.
„Pa,“ Hari je rekao. „Omiljen... miris.“
Iznenadio me ali sam se setila. Vratio se na igru i moj nos se naborao na strano pitanje. „Omiljen miris?“ Ponovila sam. On je samo klimnuo, na usnama još nosi osmeh.
„Okej...“ Počela sam, pokušavajući da mislim. Kakve mirise Hari voli? Nije bilo baš tačno izobilje divnih mirisa oko Wickendalea. Uh+glavnom dobiješ smrad tela kad nanese strujanje i prašina i buđ i truo pod.
I odjednom jedno lepo sećanje zauzelo je mesto u mom umu. „Oh, duh,“ skoro sam sebi rekla. „Čokolada.“
Osmeh mu je porastao i na obrazima su se uvukle očaracajuće rupice. „“Mmm,“ Srećno je mumlao.
„I moj?“ Pitala sam. Prvo sam morala da izaberem jedan za sebe jer nisam znala. Dok smo hodali prstima je uhvatio donju usnu dok je mislio.
„Nešto kao jebeno letnje vreme ili bela rada ili tako nešto,“ rekao je, predavajući se.
„Pomfrit.“
„Šta?“ Zakikotao se.
„Volim miris domaćeg pomfrita,“ Rekla sam mu počevši da se smejem sebi. „Moja baka je stalno pravila.“
Klimnuo je, zadovoljan mojim odgovorom. „Okej. Tvoj red.“
razmišljala sam o pitanju koje je vredo pitanja. Njegov omiljen broj i boja me nisu interesovali, želela sam da znam dublje stvari koje još nisu otkrivene. Krenula sam sa nečim lakšim. Ali samo malo lakšim. „Omiljen predmet u školi.“
„Ahh,“ rekao je, obuzet pitanjem.
„Tvoj je bio... engleski.“
Nasmejao se, klimajući. „ I tvoj je bila umetnost.“
„Da,“ kezila sam se, sećajući se bezbroj slika i crteža. One koji su bili u gradu iz kojeg so došli. „jednog dana ću pročitati ono što napišeš.“
„O, da li?“ Odgovorio je.
„Da. Nateraću te da mi nešto napišeš.“
Jače se nasmejao. „Zašto si tako sigurna da ću pisati o tebi,huh?“
Gurnula sam ga u rame, taj mali seronja.
„Šalim se,“ rekao je i bliže me privukao sebi sa rukom preko mog ramena, a u drugoj ima torbu sa namirnicama. „Ti si jednina stvar u mom životu o kojoj bih ikada pisao.“
Zacrvenela sam se. Bilo je glupo, znam, ali nisam mogla pomoći sebi.
Nastavili smo ovu igru još malo dok smo hodali. Preklapanje razgovora su bile misli o Harijevim ispunjenim papirima, okrtajući bele strane koje ukazuju na njegov divan um.
