Toskana,ti i ja 2

13 dio

David P. O. V.

Kao da nisam živ. Godinama sam se oporavljao,ali nikad se nisam zapravo oporavio. Nije prošao niti jedan dan ,a da nisam pomislio na nju. Progonila me u snovima i to svake noći. Moj otac je mislio da zna šta radi i vjerio me za Anju Tarskovu,kćerku ruskog mafijaša. Htio je da mi "izbije gluposti iz glave" i sve je organizovao bez mog pristanka. Već tri godine sam zaručen za nju i stalno odgađam taj sudbonosni dan. Ako se ikad budem ženio to će biti za jednu djevojku plave kose koja je sve moje odnjela sa sobom prije sedam godina. I tako je vrijeme prolazilo i natjerali su me da živim sa Anjom u istoj kući i morao sam da pristanem. Ništa me više nije zanimalo,a ona je više puta pokušala da me zavede,ali ja jednostavno nisam mogao. Gadilo mi se sve to,a tako i ona. Nije ona ružna,zapravo ona je san svakog muškarca,ali meni je odvratna jer mi se bukvalno bacila u krevet. Od tada smo u razdvojenim sobama i tako će i ostati. Sada ne znam ni gdje je,a iskreno me ni ne zanima. Radim nešto u kancelariji ni sam više ne znam šta. Odložio sam papir koji mi je bio u ruci i protrljao sam oči. U tom trenutku Anja je uletjela u prostoriju tako radosno i zagrlila ne s leđa.

- Da li si završio. Šapnula mi je na uho,a ja sam se od toga zgadio.

- Anja,miči ruke sa mene! Prorežao sam bijesno i primjetio sam da se preplašila.

- Dobro. Samo sam došla da ti kažem da su te pozvali na neku zabavu,došla je neka Elena i ne znam ko još. Kada sam shvatio čije je ime rekla zaledio sam se.

- Izlazi napolje! Izderao sam se na nju bez razloga,ne znam šta mi je danas. Ali ova zabava,šta da radim tamo,kako da se ponašam? Prošlo je toliko vremena,da li će me uopšte prepoznati. Nakon nekog vremena sam se smirio i izašao sam kako bi napokon krenuli. Anja je sjedila na fotelji obučena kao da ide na modnu reviju,a ne opušteno druženje.

- Napokon ,već sam...

- Začepi i hodaj. Izašao sam iz kuće i ona je ubrzanim korakom krenula za mnom. U autu nije ni pisnula ,što je pravo čudo. Što smo bili bliži njihovoj kući to sam ja bio uznemireniji. Moram se ponovo susresti sa njom oči u oči nakon svega,a obećao sam joj da je neću pustiti. Nisam je smio ni potražiti i sada nakon toliko vremena ovo će biti kao bitka sa samim sobom. Ubrzo smo se našli tamo i dočekao nas je Marchello.

- O Davide, Anja uđite. Ušli smo za njim ,a ja sam ostao hladan pošto su svi navikli na mene ovakvog. Sve više smo prilazili ovim ljudima i ja sam je odmah primjetio. Stajala je u zagrljaju nekog muškarca i bila je tako nasmijana i srećna. Progutao sam ogromnu kneglu u grlu i prišao sam da se pozdravim,ali me Michael primjetio prije toga.

- Davide. Primjetio sam da se ma pomen mog imena unervozila i jedva je sakupila hrabrosti da se okrene. Prišla je i zagrlila me.

- O Davide kako je divno ponovo te vidjeti. Ovo je Aron moj zaručnik. Dobro sam prepoznao lažni osmjeh na njenom licu,a glumila je odlično.

- Da i tebe isto. Hladno sam progovorio i tada se ubacila Anja.

- Zdravo ja sam Anja, Davidova buduća supruga. Prostrjelio sam je pogledom i zgrozio sam se poslije njenog smješka.

- Anja. Bio sam djelomično bijesan na granici da je samo jedna osoba znala da sam pri kraju. Svako je nakon ovoga otišao na svoju stranu,a ja sam se uputio prema onom djelu dvorišta koje je bilo zabačeno. Izvadio sam cigarete i upaljač i zapalio sam jednu.

- Loša navika. Trznuo me mio glas koji me noćima progonio i koji ne bih zaboravio da se još hiljadu puta rodim.

- Loš izbor. Britanac. Podsmjehnuo sam se i nastavio sam da gledam u prazno.

- Isto se može reći i za tebe,ali očigledno si navikao na taj stil. Znaš,loš izbor. Sponzoruša. Sarkastično se nasmijala. Okej,ne prepoznajem ovu osobu.

- Ne znam da si bila ovakva.

- Štošta ti ne znaš. A da. Tapnula je čelo rukom i napravila je nekakvu grimasu.

- Ni ne zanimam te.

- Kako možeš tako nešto reći,godinama mi ne izlaziš iz glave! Godinama me progoniš i sad mene nije zanimalo,je li?! Bio sam iznerviran i glasno sam govorio.

- Izvini na uvredi. Da li se ona to meni upravo izvinjava?

- Ali da te zanimalo potražio bi me i spasio bi me pakla kroz koji sam prolazila!

- Misliš da nisam pokušavao,misliš da mi je neko dozvoljavao

- Obećao si mi tačno onoga dana kada sam izgubila ono za šta se živi. Rekao si da me nećeš pustiti,a pustio si me tek tako. Rekao si da me voliš,ali je to očigledno bila samo jedna velika šarena laž!

- Ja još uvjek stojim iza svojih riječi i zauvjek ću te voljeti ,a i ti mene voliš.

- Ne volim te. Zakasnio si,sada volim njega.

- Voliš ga? Nasmijao sam se i pogledao sam je u oči u kojima sam se istog momenta izgubio.

- Da,više nego što sam tebe ikad mogla. Laže ovo sigurno nije istina,pogled joj bježi. Uzeo sam njenu ruku i stavio sam je na svoja prsa,tačno na mjesto gdje se nalazi srce.

- Ovo je za tebe kucalo godinama,čekalo je kad će te opet sresti. Čekalo je sedam godina da te opet osjeti,čekalo je predugo,ali je dočekalo. Tada sam njenu ruku premjestio na njeno srce i jedva sam izgovorio.

- A ovo ovdje te odalo. Odalo te u laži kojom se zavaravaš,ti njega nikad nećeš moći voljeti dok god sam ja živ,pa čak ni poslije. Možeš reći šta god hoćeš ,ali ono je samo izabralo. Pustio sam njenu ruku i uhvatio sam je za obraze.

- A i ja sam veoma davno izabrao sa kime ću da provedem život pa makar čekao milenijum. Nakon ovih riječi sam je poljubio i osjećao sam se ponovo kao nekad. Kad bih bar mogao da vratim vrijeme ,pazio bih više,borio bih se za nju. A ovako mi jedino ostaje nada da će mi oprostiti za sve.

.....