DIVLJAK ( Serijal Zasebnih Priča - Nastavak Serijala ANĐEO)

PETO POGLAVJE

Prošlost
Jun, 2008ma
Skopje, Makedonija

Marina

Sedela je na udobnu kožnu garnituru, sad već uveliko mirna i sa nadom da će sutra biti bolje. Razumela je Strahinju, odlićno ga je razumela. Video je slike, slike na koje je zaista delovala kao da je uživala u Stajićevo društvo i da je takvo što ona videla, okrenula bi mu leđa, kao što je to uradio on. Jeste, razumela ga je odlično iako je očekivala da će je bar saslušati kad malo dođe sebi nakon nekoliko dana, međutim onaj ološ takođe odlićno ga je poznavao i znao je da Strahinje veruje samo svojim očima i kad on nešto vidi, teško je da ga itko razubedi.

"Pojedi to dete, bleda si i umorna, verujem da nisi pošteno jela danima, vidi se na tebi." - čula je Kostin duboki glas, koji je trgnuo od mislima u koje je odlutala za trenutak. Jeste šef je bio u pravo, danima pošteno nije jela, ali opet nije ni mogla ma koliko gladna bila.

"Nemogu, šta god pojedem izađe mi na nos." - zakukala je kad se njen stomak oglasio na miris toplog peciva i iako je znala da će verovatno da sve to kasnije povrati, posegnula je za njim.

"Mući te ha? A jebiga nadajmo se da nije muško, jer tek onda najebali smo svi." - našalio se stari, pa još odmahnuo dlanom i umalo se nije streso na samu pomisao da nosi još jednog Lošina, koji bi verovatno bio isti otac, divljak. Nasmijala se od srca, pa gladno zagrizla komad testa, a ukusan topao kaškavalj, rastopio se u njenim usana. Ona se smijala, voljela bi da nosi dečaka, biće isti kao njegov tata koga je ona volela više od svega.

Svesna je bila šta je čeka i da će morati da se namući da vrati njega, ali znala je da je Strahinja voli. On je nju obožavao, milion puta do sad pokazao joj je to. Strahinja nije verovao rečima, za njega je reč bila samo to prazna reč, on je verovao delima koje ljudi ćine. Jedino je verovao u jednu reč volim te, to je bilo nešto u čemu je verovao zaista i nešto što je jako retko izlazilo iz njegovih usana.

"Šefe?!" - kucanje na vratima, zatim otvaranje iste ponovo su je vratili u stvarnost, a duboki hrapavi glas poslao je trnce po njena leđa.

Oliver je uz pratnju Tomislava i Deana ušao u Kostinu kancelariju, čvrstim korakom sav u crno i ogroman, a kad je pogledao gotovo se zaledila. Svi su krivili nju i jeste bila je kriva, bila je kriva što ih nije poslušala, ne jednom, već milion puta. Koliko su joj puta samo ukazali svi, ali bukvalno svi da je Marija vuće na dno, da je mrzi i da joj je bolesno ljubomorna. Koliko puta samo su Petar, Oliver i Dean pokušali da joj otvore oči, sa tim što su joj jasno pokazali sa koga se njena rođaka druži, sa koga izlazi, spava. Ona je opet pored svega, verovala da je Marija pored nje drugačija, a zapravo je verovala u onu malenu devojčicu koja je odavno umrla. Njena Marija iz vrtića, odavno nije postojala, a ona nije htela da veruje u to.

"Sedite svi troje dole i ne sevajte pogledima imamo posao i ogroman problem, pre toga Olivere zovi majku trebaće nam njena pomoć i nek tvoji pripreme onu gostinjsku sobu, Marina će kod tebe neko vreme. Deane zatvori vrata, ali dobro je zatvori." - Kosta, direktno se obratio momcima koji su ga pogledali izvijenih obrva. Ona je pomislila da će odbiti da ga poslušaju i da će joj kao svih okrenuti leđa, međutim zaboravila je da jedan vojnik nikada ne odbija naređenje. Tako su se svo troje smestili oko nje, a odjednom je prostrana kancelarija postala tesna, jebote zaista su svo troje bili ogromni, dobro Dean ne toliko, ali ovo dvoje bili su ono, ogromni.

"Kosta?" - Oliver je prvi progovorio, a ona je primetila po ko zna koji put da je od sve muškarce koje su čuvali starce i Petra od kad je postao predsednik partije, Oliver onaj koji je imao najveću slobodu i jedini koji se direktno i bez presiranja obračao Kosti i ostalima.

"Pogledajte svi troje prvo ovo, a onda ćemo pričati, usput kakvo je stanje napolju?" - Kosta nije okolišao ovaj put, bio je direktan i podao je Tekinu papku sa njene nalaze.