DILAJLA

Četvrto poglavlje

Bilo je oko iza tri sata posle ponoći kada se automobil kojim nas je Gejb poslao nazad te večeri, zaustavio pred magacinom. Rejven je izašao, ostavivši otvorena vrata kako bih izašla, a zatim produžio. Izlazeći, zatvorila sam vrata za sobom, a automobil se za nama odvezao. Nastavila sam za Rejvenom koji je išao od suprotne strane magacina u kome ću naredni period boraviti.

"Gde ideš?", dobacila sam za njim, pokušavajući da ga sustignem iako je dobrih dvadesetak metara bio ispred mene.

"Poslednji put kada sam proverio, nisam morao nikome da se pravdam."

"Dobro, samo sam htela nešto da te pitam", kratko sam odgovorila, na šta je usporio i okrenuo se. Prišla sam ali ne sasvim blizu. Ćutao je, što sam shvatila kao znak da nastavim.

"Zašto si mi pomogao tamo u hotelu?", skrenuo je pogled i kratko oklevao pre nego što je odgovorio.

"Zato što, bez obzira koliko znaš o svemu ovome, deluješ kao da bi radije bila na nekom drugom mestu. Ne pripadaš ovde i moj ti je savet da ne radiš ono što si uradila večeras. Sada te samo želi još više, jer si dobra za posao. Svi znamo da nikada nije dobro znati previše... na kraju ti dođu glave", okrenuo se i pritiskom na dugme otključao auto koji sam pretpostavila da je njegov. Zatim je ušao u automobil i odvezao se, ostavivši me samu na pustom parkingu magacina.

Osvrnuvši se oko sebe, u daljini sam primetila da je ulično svetlo osvetljavalo dva čuvara na ulazu u magacin. Shvativši da su predaleko da me čuju, izvadila sam pripejd telefon koji sam kupila u povratku; nateravši Rejvena da me sačeka kod auta pod izgovorom da kupim cigarete. Okrenula sam veoma poznati broj telefona i zapalila cigaretu, čekajući. Trenutak kasnije, veoma poznati i dragi glas se začuo sa druge strane telefonske linije.

"Da?"

"Dejve, slušaj, nemam puno vremena..."

"Isuse Bože, znaš li koliko sam se zabrinuo", prekinuo me je, uzvikujući.

"Nadam se da si sam kada toliko vičeš."

"Upravo sam napustio klub Rubiko. Nik te traži jebote, poludeo je kada je saznao. Gde si? Dolazim."

"Ne! Ne smeš. Slušaj me. Nikolas ne zna još uvek za tebe i moraš da se postaraš da tako i ostane. Nemam puno vremena da objašnjavam detalje ali dobro sam Dejve, ne brini. Živa sam. Ti si u većoj opasnosti jer Nikolas može saznati svakog časa. Vodi računa na ljude oko njega, da neko slučajno ne dojavi."

"Gde se nalaziš Dila? Dolazim po tebe, pakujemo se i idemo", nabila sam telefon uz obraz, stiskajući ga od nervoze.

"Odemo i šta onda? Jednog dana se neki plaćenik pojavi i stavi nam metke u glave. Radim na rešenju Dejve, veruj mi. Nije sigurno da ovako pričamo. Budi siguran da sam bezbedna. Osiguraj sebe", govorila sam u kratkim crtama, "Sutra, staro vreme, staro mesto i objasniću sve. Volim te bato."

"Dila?", čula sam još jednom da me je dozvao pre nego što sam prekinula vezu, izvadila bateriju i karticu i uništila ih. Smrskavši cipelom telefon i ispušivši cigaretu do kraja, uputila sam se ka magacinu, mom jedinom boravištu u veći naredni period.

Sledeće jutro, čiju sam noć provela potpuno budna ležeći na starom krevetu i razmišljajući o najboljoj alternativi, prišao mi je Rejven. Iako je imao tamne podočnjake, izgledao je sveže, naspavano i lepo je mirisao, za rezliku od mene koja se nisam kupala tri dana i očajnički mi je organizam vapeo za kafom.

"Gejb hoće da priča sa tobom", bilo je jedino što je rekao, nakon čega se okrenuo i nastavio iz boksa. Zategla sam konjski rep, prateći ga dok smo prolazili pored naoružanih čuvara koji su zatvorili boks u kome su se nalazile druge devojke.