DILAJLA

Šesto poglavlje

"Dila..."

Daleki glas, senka nada mnom...

"Dilajla..."

Glas je bio uporan i grub; vukao me je da otvorim oči koje su se uporno sklapale pod naletom iznenadne toplote.

"Dila..."

Sada je ponovo delovao daleko i strano, kao more koje se povlači. Odjednom, nije me više vukao na površinu i nastupio je osećaj potpune ekstaze.

Telo mi trni i svuda mi je lepo. Obraz mi miluje topli povetarac. Iluzija me uvlači u svoj vrtlog i joj se potpuno prepuštam da me vodi kroz mrak.

***

Grlo mi je bilo suvo, a dah suv i isprekidan.

Osetila sam užasnu glavobolju istog trenutka kada sam zatreptala, a svetlost iza mene činila se toliko jakom da sam morala da čvrsto zatvorim oči. Podigla sam ruku, koja mi se činila toliko teškom i protrljala na trenutak očne jabučice jer sam imala osećaj kao da mi neko konstantno šilom za led prolazi kroz lobanju. Ponovo sam pokušala da otvorim oči ali svetlo je na tren zaslepelo. Najednom, tamna senka se nadvila nada mnom i zaškiljila sam. Pogled mi je prvo pao na moju fiksiranu ruku sa iglom u veni i cevčicom te sam istog trenutka instinktivno počela da ih čupam iz ruku.

"Hej, hej", poznati glas me je zaustavio, pomerivši mi drugu ruku , time me sprečavajući da načinim joč veću štetu.

"To su sistemi. Na bezbednom si", osetila sam kada je vratio iglu na mesto.

"Rejvene", uhvatila sam se za glavu, pridizajući se, ali mi se istog trenutka zavrtelo u glavi.

"Polako", pridržao me je, naginjajući se, "Hoćeš da ustaneš?", klimnula sam glavom, a Rejven mi je pomogao da se polako pridignem i sednem. Noge su mi sada visile sa metalnog stola i shvatila sam da se nalazimo u magacinu, samo u posebnom delu. Bila je to vrlo mala, improvizovana prostorija za medicinske potrebe. Sa aparatom za srce, lavaboom, ogledalom i medicinskim priborima. Ovo je bila naknadna medicinska soba. Otkinula sam lepljive elektrode kardiograma sa grudi i sklonila ih.

"Da li se sećaš šta se desilo?", zatreptala sam, kada mi je pružio čašu vode koju sam istog trenutka iskapila. Tada je počelo sećanje da mi se vraća.

Isporuka. Zaseda. Bomba. Eksplozija.

"Bomba. Bomba je eksplodirala", zaključila sam, setivši se poslednjih detalja. Pre nego što je Rejven uspeo da kaže ono što je nameravao, neko je ušao u prostoriju.

"E to se zove hrabrost", začuo se Gejbov glas u pozadini. Rejven se pomerio, zbog čega sam mogla da uočim muškarca u odelu koji je izgledao kao da je upravo završio sve svoje jutarnje obaveze.

"Da li se sećaš šta se sinoć tačno desilo Dila?"

"Koliko je sati sada?", zbunjeno sa upitala, masirajući teme glave.

"Jedan popodne", dodao je Rejven.

"Doživela si jaku povredu glave. Pozvao sam našeg doktora čim te je Rejven doveo", nastavio je Gejb, a meni je pogled pao na modru desnu ruku, šaku i deo noge. Deo udarca koji sam zadobila pri padu.

"Opake modrice", dodao je Gejb, primetivši kuda mi luta pogled, "Uglavnom, doca kaže da bi brzo trebala da se oporaviš. Ukoliko imaš glavobolje ili ti curi krv iz nosa, rekao je nešto kao da se obratiš prvoj bolnici. Primila si veliku dozu morfijuma pa bi trebalo da odmaraš.", ponovio je reči doktora, prisećajući se, a Rejven koji je stajao pored sa prekrštenim rukama na grudima je potvrdio klimajući glavom.

"Sinoć si mi spasla ogromnu količinu robe", nastavio je, ustajući i prilazeći mi, "Da je sve to otišlo u vazduh, ne bih imao kako da nabavim sledeću turu", potapšao me je lagano po ramenu, "Svaka čast, Dila", klimnuo je glavom, sa iskrenim pogledom u očima, "Ti si ratnica, a zna se šta ratnici rade", nastavila sam da ćutim, dok se odaljavao.