Vrhovni Gospodar

1. poglavlje

Svet broj 89 - Kastra
Godina 769.

Borba sam što nije otpočela. Najveći rat između ljudske rase i demona koji je njihov svet ikada video. Ljudi su uplašeni, no ipak spremni da daju sve od sebe u uzaludnom pokušaju da pruže šansu svojim voljenima da prežive. Poslednji oproštaji, poslednje molitve upućene bogovima koji ih i ne slušaju. Kraj se bliži.

***
Istovremeno

,,...bla, bla, bla, bla...", bilo je sve što sam čula.

,,Čoveče, dokle ćeš me smarati", mislila sam u sebi, ,,došla sam ovde na odmor, a ne da mi držiš predavanje."

,,Jesi li razumela?", pitao je starac, završivši svoj govor.

,,Da, da, sve mi je jasno."

Pogledao me je sumnjičavo, no ipak klimnuo glavom gradeći svoju dugu, sedu bradu.

,,Onda možeš da ideš. Slobodna si da ostaneš koliko god želiš dokle god ne praviš nikakve probleme. U slučaju da do problema dodje, koliko god tvoj otac bio moj blizak prijatelj, letećeš odavde."

,,Ccc. Ne bi se ti tako ponašao da znaš ko sam ja, matora drtino. Šta god, nisam dete. Kakve probleme mogu da napravim?", pitala sam se u sebi.

Mahnula sam rukom, praveći na podu veliku teleportacionu runu, koja je trebala da me prenese do najzabačenijeg i najnapuštenijeg dela Kastre. Iako mi je trebao samo sekund za takvu komplikovanu runu, podsetila sam sebe da se ubuduće moram kontrolisati i koristiti runu kao i sva ostala ljudska bića - posle dugog i potpuno beskorisnog pojanja. Biti čovek zaista nije lako. Možda sam ipak trebala otići na svet 67. Tamo ne bi morala toliko da se pretvaram da sam slabić.
Odmahnula sam glavom, izbacujući takve misli i kročila u centar rune. Svetlost me je zaslepela i već idućeg trenutka sam se pojavila na potpuno drugoj lokaciji.

,,Moj odmor konačno počinje", viknula sam i odmah htela da propadnem u zemlju kada sam videla koliko je očiju bilo na meni.

Gubljenje u javnosti. Nije mi prvi put, ali sam se svakako nadala da se neće ponoviti. Na trenutak sam pomislila da ih sve pobijem, kako se ne bi pročulo o mojoj sramoti. Ipak moram da održim sopstvenu reputaciju. Svi me znaju kao hladnu osobu koja bi te ubila jednim pogledom. Ne smem da dopustim da drugi saznaju da se ponašam kao dete u njihovom odsustvu.

Izgubljena u mislima, nisam ni primetila haos koji je izbio oko mene. Jedna strana mi je bila zastrašujuće blizu, sa kopljima na gotovs, dok je druga vikala da pobegnem.

Zaronila sam glavu u šake, želeći da zaplačem. Zašto se ovakve stvari uvek meni dešavaju? Samo sam htela malo da odmorim, a ovo je već drugi put da ću morati da odustanem od te zamisli.
Pružila sam ruku prema nadolazećoj bujici demona i izrekavši kratak stih, koji je 100% bio pogrešan (ne da sam u tom trenutku uopšte marila), prizvala ogromnu vatrenu kuglu, koja ne samo što je uništila sve demone, nego i veliki deo same teritorije.

,,Pa, ako pre nije bilo sigurno, onda sada definitivno jeste - letim odavde", uzdahnula sam i teleportovala se direktno kući. Pustiću oca da prenese starcu loše vesti.

***

Čak i dugo nakon njenog nestanka, ljudi su stajali u mestu, pogleda prikovanog za pejzaž koji je goreo. Boginja je čula njihove molitve i došla da ih spase. Spalila je demone u potpunosti, usput praveći barijeru koja ih je sačuvala od pošasti.
Priča o boginji duge bele kose i očiju crvenih poput rubina, proširila se celim svetom. Nije postojao ni jedan jedini čovek koji nije znao događaje koji su se odigrali toga dana, a njena priča putovala je kroz vreme, prenoseći se s generacije na generaciju.