Čuješ li more 3: Zvuk jermenskih pesnika

SVAŠTA SE U SELU DEŠAVA DOK CRKVA GORI

SVAŠTA SE U SELU DEŠAVA DOK CRKVA GORI

Ogromna zelena jelka je dominirala nad svim svetlucavim, kičastim lampicama kojima je bio okružen tržni centar. Pun ljudi kao i uvek, dosta je živeo dobro i praznično raspoloženo, bez obzira što su i Božić, i Nova godina prošli. Dokle god sneg pada, ljudi će se osećati praznično raspoloženo. A svu tu atmosferu je veselo, mahajući zvoncetom, pored papirnatog Rudolfa, unosio i pravio Deda Mraz. Gotovo mu se nije moglo prrepoznati pušačko lice, samomali crven nos, i oči koje ne spavaju. Nesanica je od đavola.

I menjala su se tako deca, kao na traci, taman pred završetak smene, negde oko osam uveče. Deda Mraz je imao tu dosta lažnih paketića, ali i po koju pravu čokoladicu i bombonicu koju bi dao svakom detetu koje bi htelo da se slika, uz neizbežno pitanje da li je bilo dobro cele godine i da li je redovno pralo ruke. Oko osam, radnje su se već počele zatvarati, rešetke spuštati a ljubazna žena je preko megafona govorila da tržni centar radi još pola sata. Deda Mraz je uhvatio maglu u onom trenutku kada je skontao da nema dece na vidiku, ostavivši karton kao i svake večeri na kome piše: ,,Deda Mraz se vraća sutra, mora da deli poklone''. Ono što je bilo interesantno, jeste što taj čovek uopšte nije bio toliko glomazan i gojazan kao pravi Deda Mraz, već je samo nosio dosta jastuka a samo to odelo ga je dosta kočilo na putu do vecea.

Deda Mraz je ušao u vece za zaposlene i dobro se pogledao u ogledalo pre nego što je zbacio bradu. Uvideo je kako mu znoj curi kroz celu bradu i natapa je. Skinuo je bradu, otkrivši svoje, ne tako obrijano, ali dosta mlađe lice, crne podučnjake koje bi sad najradije sredio votkom, ali vozi u povratku. Zatim je sa sebe zbacio i kapicu, otkopčao kaiš, skinuo čizme, izvadio jastuke i to sve ostavio pored pisoara, čekajući svog poslodavca i vlasnika prostora. Umio se par puta čisto da ne izgleda pred njim tako loše da ga ne zameni slučajno, pa da mu ovo bude sedmi posao za 6 meseci.

U nekom trenutku, u vece je ušao jedan sitno proćelav čovek, u kariranoj košulji, sa propusnicom zalepljenom za sisu. Prišao je Deda Mrazu i želeo je da ovo obavi formalno kao i svaki put, gledajući da malo sredi nepostojaću kosu u ogledalu i olabavi pomalo ispadnut stomak kaišem.

,,E pa Mitre, nadam se da nije bilo nikakvih problema'' reče poslodavac, umivši se takođe.

,,Jedno dete mi se upišalo, opraću'' objasni bivši inspektor Mitar poslodavcu ,,Tu kod kolena''

,,Majku ti Božju, što nisi oprao to?'' zagledao se poslodavac na fleku ,,Izgledaš ko neki manijak jebem ti sunce. Oribaj to, i da te ne vidim!''

,,Nisam mogao da pođem, bila je gužva'' reče Mitar ,,Rekli ste mi da ne ustajem nigde do kraja radnog vremena''

,,Pusti to, evo ti dnevnica'' reče poslodavac i da kovertu Mitru sa nekom određenom jedva dostojanstvenom sumom novca ,,I da budeš sutra čist, naspavan i raspoložan. Sutra radiš ceo dam, imamo otvaranje Mekdonaldsa''

,,U redu'' reče Mitar mračno pognuvši glavu.

,,Ajde, laku noć'' reče poslodavac i uđe u jednu kabinu da piša ,,i izađi na zadnja vrata da te deca ne vide''

Mitar je u kolicima za market izneo svoje dedamrazovsko odelo iz tržnog centra na prostran, snegom pokriven parking, dok mu je sneg išao u oči. Gde je sad globalno zagrevanje kad ti je najpotrebnije. Izgurao je on ta kolica do svojih kola, za koja mu je malo falilo da ih proda zbog dugova za struju. Razmišljao je, dok je trpao to u gepek i vraćao kolica, kako bi želeo svašta da kaže svom nadređenom, ali zna da ni njemu nije lako. Taj nadređeni pritiska njega, šef sprata pritiska nadređenog,, šefa sprata pritiska direktor, direktora sponzori a sponzore Mišković ili neko sličan. I uglavnom je Mitar u tom robovskom odnosu živeo od kad je dobio otkaz u stanici. Promenio je hiljadu radnih mesta, navukao se na alkohol i dobio je nesanicu.