Čuješ li more 3: Zvuk jermenskih pesnika

GAVRILO PRINCIP

GAVRILO PRINCIP

Nepisano pravilo glasi: pucnjava između najmanje dva naoružana čoveka bez zaklona može trajati najviše tri sekunde. Naravno, svakakvi faktori utiču na to: različiti kalibri, naoružanje, brzina kretanja, količina municije u magazinu, vremenski uslovi, visina, pa čak i kvalitet municije. Doduše, ovde se nije radilo o standardnoj situaciji, makar ne onoj koju smo navikli da gledamo na ovim prostorima.

Krv se sistematski slivala niz kožnu presvlaku sedišta džipa, preko izgužvane braon kožne lovačke jakne, pa sve kroz otvorena vrata kapljajući na sveže odleđen asfalt dok su unutar kola lepršale krvlju umazane novina na čijoj je jednoj od listova bila ispisana reč: ,,KOBAC''. Ni čestice krvi nisu imale mira jer su stalno poigravale pod blicevima svetlosti forenzičara koji su šetali okolo, postavljajuži piramidice sa brojevima. Nešto dalje, na sred ulice Maršala Birjuzova, gde je saobraćaj zaustavljen, ležalo je telo mladog momka, kome je pištolj ispao nepto dalje, istrošene municije.

Po svemu sudeći, došlo je do obostranog okršaja. U lokalu pored, na sveže neočišćenim pločicama, ležalo je još jedno, poprilično debelo telo, koje je svoj život završilo na prepad, a oko koga se najviše inspektora vrtelo. Kada se malo izađe dalje od lokala, ispred koga se najviše čaura puščanog kalibra nalazilo, sa druge strane ulice, iza parkiranih automobila, hitna pomoć je upravo odvozila na nosilima jednu osobu koja je davala znake života.

A da se ipak osvrnemo 24 sata ranije. Pop na sahrani u odumirujućem selu je vrtio kandilo oko kovčega koji se spuštao u raku. Sahrana je bila užasno skromna, pre svega što nije bilo ljudi uopšte na njoj. Bilo je petoro baba, dva starca, babina komšinica i ker zadušničar koji je ždrao grobarske kiflice koje je jedna baba slučajno ispustila maločas. Iza Dilera, koji je stajao mirno u svom dugačkom kaputu sa šubarom kao neka utvara, se nalazio Šarac koji ga je i bio dovezao.

Brzo se završilo, nije bilo nikakve drame, Diler je pola sahrane telefonirao i pričao telefonom tiho. Nakon sahrane, organizovao je ručak u lokalnoj kafani, istoj onoj u kojoj je odsedao zadnji put kada se Narkoman zagubio. Većina tog sela gleda u Dilera kao u Boga. Zahvaljujući pričama njegove pokojne babe, on je uspešno pred svima prikazan kao uspešan poslovan čovek što u gradu drži prodavnicu. Svaka, ama baš svaka baba za tim stolom mu je nudila svoju unuku ili ćerku što radi u Nemačkoj da se prizeti, jer je Diler neoženjen.

Naravno, potajno svi mu se uvlače u dupe jer je on jedini u ovo selo došao sa vozačem, i to kolima koja su jedno 15 godina mlađa od najmlađeg automobila u tom selu. Diler je istinski uživao u ručku, potiskivajući činjenicu da je upravo sahranio rođenu babu koja je umrla jer se smrzla u svojoj kući iako je on milioner. ,,Tako je kako je'' bio je jedan od omiljenih Dilerovih citata koje je često gurao u razgovor s novim ljudima, a jedno vreme mu je to stajalo u opisu na fejsbuku.

,,Šta je – tu je, znate kako kažu. Ne zna čovek šta nosi dan a šta noć'' reče Diler jednoj od baba i fascinira je.

Posle sahrane, Šarac i on su seli u kola, uputivši se lagano ka gradu. Diler je osećao neku čudnu i neobjašnjivu tenziju, verovatno nevezano za sahranu koja je upravo bila.

,,Gazda, kako je?'' upita Šarac.

,,Dovoljno'' odgovori Diler pospano, pokušavajući da se ne nasloni na prozor jer rupe na putu drndaju ceo auto.

Šolja se nalazio u policijskoj stanici Stari Grad, veoma, veoma ozloglašenoj. Stanica je bila na takvom glasu od devedesetih do danas. Devedesetih je više ličila na zgradu za mučenje, gde dovode ljude da im ,,isteraju neke gluposti iz glave'' uključujući pendreke, čizme, palice, boksere, davljenja a po nekim informacijama, i to iz današnjeg vremena... udaranje strujom.