Čuješ li more 3: Zvuk jermenskih pesnika

FALKONE

FALKONE

Svanulo je. Iako su bili ulogoreni u napuštenoj zgradi, ni Gestapo ni Karlito nisu davali sebi za pravo da čak ni hranu kupuju u prodavnici. Bilo je rizično. Oni ne treba da postoje. Oni samo treba da obave zadatak. Hranu su poneli od kuće a nešto su i dobili u Nišu. Jedini odušak bila je tiha muzika koju je Karlito slušao preko minijaturnog vokmena. Omiljena pesma mu je bila ,,Zajdi, zajdi'' koja mu nije dosađivala ni nakon stotog slušanja tih dana. Trebalo je uskoro da krenu.

Prethodno, morali su još jednu stvar da urade. Obojica su iz rančeva izvukli po ćilim i prostrali ih paralelno, u pravcu Kabe na istoku. Nakon toga, vodom iz flašice su pažljivo i ritualno umili lice i klekli. Molitva pred ubistvo je bila kod njih dvojice nezaobilazan deo treninga. Zbog prirode posla, nisu bili u mogućnosti da se redovno klanjaju, ali su to radili pred svaki uspešan zadatak... iako su duboko u sebi verovali da je Alah njih odavno zaboravio.

Nakon toga, rančeve su ispraznili na jednu gomilu u štampariji te velike napuštene fabrike i zapalili sve što je tu bilo. Ostala je samo odeća koju su nosili. Morali su se pouzdati u to da je sve pripremljeno kako treba a to je najkritičniji deo zadatka: osloniti se na ostale koji su umešani. Seli su u džip nakon molitve i uputili se ka Topčiderskom parku. Vozili su praznim popodnevnim bulevarom dok su se oblaci ponovo obavijali nad zemljom, očigledno praveći neko strahovito nevreme u daljini ali je sunce i dalje probijalo, što je dovelo do formiranja skoro pa potpune duge.

Dačiju džip su zaustavili tik iza jednog starinskog belog mercedesa. Znači, tu je – pomislili su – svi su svoj deo odradili kako treba. Put, okružen šumom, je delovao kao da ide u beskonačnost u oba smera. Ali znali su koji smer treba pratiti. U blizini se samo nalazila jedna stara gastarbajterska bela kuća koja je u ovo doba godine bila bez ljudi.

Karlito i Gestapo su već imali fantomke. Napustili su vozilo, motreći da neko ne naiđe i ugleda ih u fantomkama, a zatim otvoriše gepek starinskog mercedesa. U gepeku se nalazio ofucani vojni minobacač Jugoslovenske Narodne Armije. Pored njega nalazio se kalašnjikov i nekoliko ručnih bombi, popularnih kašikara. Karlito je pokupio bombe. Zatvorili su gepek i ušli u starinski mercedes. Na zadnjem sedištu se nalazio kanister benzina a u kaseti telefon. Preko telefona su poslali signal jednom jedinom memorisanom broju da su stigli.

Uskoro im stiže poruka da meta napušta vilu i kreće se planiranom rutom. Put je bio prav, ravan i svaki dolazak automobila u susret videće u prednosti od 20-30 sekundi. Izračunali su vreme i shvatili da je to – to. Samo je pitanje trenutka. Karlito je ostao u mercedesu držajući bombe dok je Gestapo dežurao kod gepeka noseći kapuljaču kako bi prikrio fantomku. Sivi džip se ocrtavao u pozadini. Karlito se naježio ali je ostao pribran. Telefon je zazvonio opet: ,,Svake sekunde'' rečeno je preko telefona. Karlito je telefon potom polomio ne napuštavši vozilo dok je Gestapo otvarao gepek, vadeći onu topuzinu od minobacača. Projektil je već bio ubačen, njegovo je samo bilo da pritisne dugme.

Gestapo je izleteo tegleći minobacač stavši na sred puta. Duboko je udahhnuo i kleknuo jednom nogom nišaneći pažljivo. Sve je bilo brzo. Karlito je zaklopio oči. Projektil je ispalio i kao strela pogodio asfalt ispod džipa. Eksplozija pepela i dima je napravila zavesu oko džipa koji se u tom trenutku zaustavio budući da su mu svi točkovi bili smrskani.

Karlito se trne i brzo izlete na asfalt dok je Gestapo nervozno odlagao minobacač u mercedes. Karlito baci jednu, drugu, treću bombu u pravcu deformisanog džipa koji nije davao znake života. Tri, gotovo spojene eksplozije su im tukle bubne opne dok su ptice iz okoline u panici i strahu letele kud koja. Još veći dim i pepeo se bio digao oko smrskanog džipa. Zatim, Karlito pritrči gepeku i izvadi kalašnjikov dok je Gestapo stražario na putu da niko ne naiđe. Karlito je trčao prema olupini dok mu se, sad već neuredna duga kosa parala po očima i čelu, smanjujući mu vidljivost. Kada se približio i repetirao, samo je kroz sitne proreze dimen zavese mogao videti neka spaljena i unakažena nepomična tela unutar džipa. Počeo je hladnokrvno pucati u ta tela u rafalima ispraznivši magazin brzo.

Gestapo je videvši to izvukao iz mercedesa kanister i počeo ga polivati po sedištima. Ogroman oblak dima se nadvio nad Topčiderskim parkom, blizu istog onog mesta gde su ubijena dvojica gardista početkom dvehiljaditih. Karlito je prišao i bacio kalaš u mercedes nakon čega ga je Gestapo zapalio. Gledajući okolo, nisu videli nijedna kola u blizini. Imali su dosta sreće. Pohrlili su u Dačiju i nestali su odatle pre nego je došla prva patrola saobraćajne policije.

Narkoman je ručao neki pokvaren pasulj koji je proizvela neka firma u stečaju, mada se od zatvorske menze ništa bolje i nije očekivalo. Sedeo je za stolom sa Kecom i pričali su o tome da će im verovatno doći i Kreka jer se predao policiji na Šoljin nagovor pre neki dan, samo da prođe sva papirologija. Zadrugu u menzi na televiziji prekinuo je glasan bip na televizoru, nakon čega se pojavio tekst na ekranu zajedno sa voditeljem RTS-a.

,,Prekidamo program zbog vandrednih vesti'' osvrnuli su se svi u menzi, pa i Narkoman dok se Kec pravio kao da ne zna šta će čuti ,,Prema izvorima bliskim MUP-u, danas oko 12.00 časova, automobil bivšeg ministra unutrašnjih poslova Stanislava Milenkovića pogodio je projektil iz minobacača u blizini njegove kuće na Topčideru. Kako nezvanično saznajemo, u eksploziji je bilo mrtvih ali još nemamo pouzdanih informacija o tome da li je bivši ministar bio u automobilu. Opširnije kasnije...''

Tada je Narkoman shvatio zašto je Kec od njega tražio da ne izlazi iz zatvora. Nakon priloga, u menzi se zaorio aplauz uz pobedničko zviždanje i urlike zatvorenika.

Šolja je uz blagi smešak posmatrao prilog na televiziji. Na vandrednoj konferenciji za medije, predsednik je imao dugo izlaganje, zaključivši govor time da će biti uvedeno vandredno stanje. Šolja je znao tu komediju od čoveka a i dobro je znao da je dao amin na to što se desilo. Koliko je Šolji poznato, dvojica Šiptara su već prešli granicu a policija je jedino uspela da pronađe njihov zapaljeni džip ispod jednog nadvožnjaka u blizini Obrenovca.

Šolja je bio zadovoljan i našmrkan do koske. Znao je isto tako da će SAJ rejdovati njegovu vilu za koji sat, i sebi je za pritvor spremio neke lepe trenerke.

Kreka je u pritvoru čuo od stražara šta se desilo. Kada je stražar otišao, Kreka se samo diskretno prekrstio.

Deki, vođa Šoljinih navijača, je bio ćorkiran dok je pokušavao da naplati reket vlasniku jednog hotela. Zajedno s njim je uhapšeno jebeno jedanaest njegovih batinaša i radovaca koji su došli u isti taj hotel da mrko gledaju goste da bi se vlasnik smilovao. Dvojica su uspela da pobegnu kolima, i za njima je raspisana poternica. Prilikom sprovođenja u istražni, i to u samicu, Dekiju je na teret, osim reketa, stavljena trgovina drogom, pokušaj državnog udara, organizovanje paljenja ambasade kao i ubistvo bivšeg ministra unutrašnjih poslova. Deki je shvatio da ga cela mašinerija namešta jer je realno bio kriv po svim tačkama optužnice osim po zadnjoj.

Osećao se izdano jer je do skoro bio najverniji državni projekat i policijski satelit za ulicu. Po naređenju s vrha je organizovao postavljanje lokatora pod Šoljina kola, kao i pokušaj Šoljinog ubistva na autoputu. Ostao je skoro bez potpune zaštite kada je pokojni bivši ministar dao ostavku, pa mu imena na koja se pozivao u istrazi, nisu ništa pomagala. Pogrešan potez mu je bio taj što nije otišao u hlad na neko vreme, dok se ne razbistre događaji oko atentata na ministra, već je nastavio da radi punom parom, čvrsto verujući da je za državu previše važan da bi ga pustila niz vodu. Bio je jednostavan proces: držati ga u zatvoru do smrti, suđenja odlagati a izjave o njegovim nalogodavcima s vrha ne unositi u zapisnik. Naređenje je bilo izolovati ga potpuno i ne dati mu nikakav kontakt s javnošću, a njegovog potencijalnog advokata ocrniti i oduzeti mu kredibilitet za izjave u medijima.

Deki nije znao kako da se nosi sa svojom nevoljom, budući da se našao u mnogo većoj igri, kao prase u sredini. Iz tog razloga, započeo je štrajk glađu, s opravdanjem da žele da ga otruju u samici. Policija na to nije nešto obraćala pažnju sve dok ga jednom nisu pronašli kolabiranog. E, tu su ga čekali. Stavili su ga na nosila i poslali na VMA. Ležao je na intenzivnoj neko vreme, pod jakom policijskom zaštitom. Neki ljudi s vrha su kasnije raspravili njegov slučaj i došli do najboljeg rešenja.

Trećeg dana, između tri i četiri ujutru, Deki je bio pod jakim sedativima. Policajci su u prostoriju pustili izvesnog Dr Boška, koji je i pre nadgledao Dekijevo lečenje. Išao je da Dekiju zameni infuziju te noći. Brzo je s tim završio i nastavio da radi treću smenu kao da ništa nije ni bilo.

Četvrtog dana, lekari su samo mogli da konstantuju smrt usred izgladnjivanja i urođene srčane mane. Nije bilo nikakve dalje istrage povodom toga.

Doktor Boško je nakon te noći, od nepoznate osobe, dobio na poklon mercedes.