Čuješ li more 3: Zvuk jermenskih pesnika

NISU ONI TOLIKO NAMAZANI

  Narkoman je pognuo glavu probudivši se iz košmara, umalo udarivši u retrovizor Ferarija. Prvo što su mu oči registrovale bilo je sitno vejanje snega po šoferšajbni i gusta magla u pozadini. Nije mogao da se seti tačno gde se nalazi, ali je znao da je ili veoma rano jutro, ili veoma pozno predvečerje. Sunce se isto nije videlo od smoga i magle, ali je Narkoman mogao čuti po koje zujanje automobila. Tad je skontao da je pored nekog međugradskog puta. Malo je protrljao oči i setio se gde je. Nalazio se na parkingu ispred jedne bolnice kod nadvožnjaka pored magistrale. Da, setio se da je išao u bolnicu, ali Boga pitaj zbog čega je išao. Video je isto neki beli prah koji je bio prosut na kaseti. Nije znao od čega je, ali je znao da ga mora skloniti odmah. Našao je praznu kesicu od čaja, natrpao taj beli prah nazad u tu kesicu, a ostalim mrvicama je oblizao zube. Ošamario se par puta da se sabere ali nikako nije mogao da se seti zašto je beše došao u bolnicu. Ništa, bolje ni da ne zna, sigurno nije bilo ništa časno i produktivno čim se toliko uništio od droge na parkingu. Ubacio je u brzinu i priključio se magistrali. Nije bio dovoljno skocentrisan da zna kuda će da ide, ali je hteo da se vrati do svog novootvorenog kafića. Kako će do njega stići, pojma nema, ali čuj – SVI PUTEVI VODE U RIM.

Dok je tako vozio ka opštini, nije ni primetio da mu je stigla poruka od Babuna koju će tek par sati kasnije pročitati: ,,Majmune jedan, ostavio si me u bolnici? GDE SI?! KAKO DA SE VRATIM KUĆI?!''

Dileru je snažna vejavica umalo razjebala koncept. Umalo je falilo da od njegovog otvaranja mini-hidroelektrane ne bude ništa, a to bi ga bacilo u očaj i najverovatnije bi plakao. Toliko se čovek namučio za ovih 6 meseci da prikupi papire, da izmoli investicije od vlade, da podmićuje lokalno stanovništvo, da zazire od ekoloških pokreta i naravno, da plaća buljuk milicije koje čuva tu konstrukciju noću i danju, kao i njega, kad god se uputi tamo. Ovo otvaranje bilo je, zbog hladnoće, više bilo spiritualno otvaranje pogona za najužu šačicu lokalnih opštinara i novinara koji su se okupili u jednoj, malo većoj sali. Puštanje u pogon bi svejedno bilo nepraktično zbog zimskog perioda, i čekaće da se makar malo stabilizuje sve da se u pravi pogon uđe. Ovo je sve ostalo simbolično. Diler je uspeo da obezbedi meze, obezbeđen ručak u obližnjem planinskom restoranu, piće, muziku i dvadesetoro policajaca koji su sve vreme odbijali ekološke aktiviste koji su nadirali da kompletno rukovodstvo linčuju jer sad nemaju vode za piće.Sve u svemu, svima je bilo jasno da se Diler pretvorio u onaj takozvani ,,vanserijski otpadak od čoveka'', koji svoji parazitski uticaj na ceo ovaj svet opravdava time što je stalan gost na dobrotvornim žurkama za prikupljanje pomoći bolesnoj deci, siromašnima i migrantima. Većina ljudi, koji su ga slušali kako drži govor, suštinski nisu imali pojma ko je on. Za većinu njih, on je bio inkognito VIP persona, i jedino što su znali za njega jeste da drži neku prodavnicu... negde, da se neuspešno muvao u politiku a potom izašao, i da je u dobrim odnosima sa nevladinim organizacijama za razne delatnosti. Njih je ostatak bilo briga, bitno je bilo da ih puni evrićima sa pokrićem i da je prijateljski nastrojen. Što se Dilera ticalo, najbolje je da tako i ostane.

,,Bio bih kratak'' reče Diler i neformalno se obrati skupu od par ljudi, zajedno sa snimateljima lokalnih televizija ,,Želim ovoj elektrani, kao i njenim brojnim zaposlenima, sreće, produktivnost i razvitak. Želimo da se najzad, kao i ostale jake i stabilne zajednice, priključimo svetskom trendu ekološki-čiste energije, i da takvu privredu promovišemo svim snagama u svakoj pori društva. Najpre, pre nego završimo, želeo bih još nešto da uradimo. Danas smo obezbedili jednu vremensku kapsulu, koju ćemo za ovu svečanu priliku položiti u zemlju''

Diler je izveo svu svoju publiku van te prostorije, napolje, na arktičku hladnoću. Diler je nosio dugački, crni, starinski kaput, dok je na glavi imao neku smešnu, simpatičnu, šarenu, pletenu kapu. Izgledao je kao sovjetski šibicar. Iz kamiona su istovarili jednu metalnu kutiju, zapečaćenu, nalik jajetu, metar sa metar. Grobari, koje je Diler unajmio da spuste to jaje u rupu, su polako, s pažnjom, žicama i kanapima spuštali to jaje u raku, kao kovčeg. Diler je potom objasnio kako je u vremensku kapsulu stavio nešto ličnih stvari i ništa vieš od toga. Na kapsuli je pisalo: ,,Ne otvarati do 2040. godine''