Trgnem se iz sna i ispravljam u krevetu. Treba mi nekoliko trenutaka da shvatim da mi zvoni telefon i da me je to probudilo. Voja me zove.
-Halo?-
-Uspavala si se?-
-Izgleda-nasmejem se.-Koliko je sati?-
-Skoro podne.Sta radiš danas? -
Mislila sam da ponovo odem do Dragoslava i ostalih.
-Slobodna sam posle osam. Ako misliš da radimo bilo šta što ima veze sa motorom, ja sam za.-
-Ok.Vidimo se oko devet?-
-Važi se.-
-Ćao. -
-Ćao. -
Prekidam vezu pa skačem iz kreveta i brzo se oblačim. Proveravam Katarinu koja spava kao zaklana pa mi je zao da je budim tako da joj napišem poruku na parčetu papira da se vraćam predveče da ne brine.
*****
Parkirao kola, kao i prošli put preko puta. Upravo prelazim pogledom preko ponovo polu srušene zgrade u isto vreme zakljucavajuci auto kad neko izlazi iz nje.
Nekoliko trenutaka mi treba da shvatim da je to David. Prilazi mi kad me primeti mračno me gledajući.
-Šta ti radiš ovde? -pitam zapanjeno. -Da li te je Marina pustila? Zašto. ..Kako?-
Sad me gleda kao da sam luda.
-Ko je Marina? -pita posle nekoliko trenutaka.
Zbunim se.Pa naravno da ga niko nije pustio,kako sam glupa.
-Marina?-probam zbunjeno pa odmahem rukom -Htela sam reci KATARINA-
Nasmejem se nevino.Prekrsta ruke.
-Za kolikog me tačno idiota smatraš? -
Mrstim se blago.
-U redu.Izvini. Šta ima tamo? -
-Ništa. -odgovara automatski gledajući nazad ka zgradi a onda me pronicljivo pogledala -Šta ti radiš ovde?-
Grizem se za usnu.
-Hm.Ako ti kažem da sam se vozala okolo, da li ćeš mi poverovati? -
Ni ne čekam odgovor i nastavljam.
-Našla sam adresu, skrivenu na papiru-
-Dala si mi papir.Na njemu nema ništa. -
-Oh...Ovaj...Na drugom papiru.Prvom, zapravo.U....fioci. ..Koji sam naravno htela da ti dam, ali zaboravila sam...-sve zamuckujem bas kao pravi krivac.
Uzdiše. Ne izgleda besno.
-Zašto me to ne čudi?-
Sležem ramenima pomirljivo.
-Dobro.Nema tamo ničega. Nema štete. -
Prolazi pored mene a ja se okrećem za njim.
-Davide. ..-kažem brzo pre nego što se predomislim. -Zapravo. ..Uh...-
Ipak se predomisljam kad se okreće ka meni gledajući me sumnjičavo.
Vraća se nazad i staje ispred mene.
Uzdišem duboko.
-U redu. Mislices da si lud. I da sam ja luda.Zapravo da je ceo svet lud i ...Uh...Možeš li na sekund. ..da mi veruješ? -
Izgleda kao da će da poveruje svima osim meni ovog trenutka.
U napadu ne znam ni ja čega, valjda ludila hvatam ga za ruku i povlačim za sobom ka zgradi.
-Pa, malopre sam bio...-počinje ali ućuti. -Šta sad pokušavaš da....-
Opet zastaje ovaj put se koceci u mestu uz oštri uzdah.
Ups. To mora da je onaj deo sa udarom struje. Nesigurno se okrećem ka njemu.Gleda ka zgradi polu se mrsteci a polu zijajuci.
A onda skoro pojuri ka zgradi vukući i mene za sobom. Izvlačim ruku i skoro moram da potrčim da bih ga prestigla i zaustavila.
-Čekaj. Ne bi trebalo nikog da....-
-Znaš za ovo! ?-skoro viče strogo.
-Možeš li samo mene prvo da pustiš. Molim te?-
Mrsti se ali odsečno klima glavom.
Uzdisem duboko pa se penjem uz stepenice i kucam. Skoro istog trena Marina ih otvara strepjajuci me pogledom.
-Zašto si ga pustila? -
Pogledam ukoso ka Davidu.
-Ovaj...On je...Ok...Možeš li samo da nas najavis kod ostalih. Znas...Da ga ne isprepadaju. -
Gleda me ispitivački nekoliko trenutaka a onda klima glavom, propusta nas da uđemo a onda se okreće i kreće ka dnevnoj.
-Čekajte onda tu.Da se...spreme...-
David zatvara vrata iza nas pa staje pored mene . Nekoliko trenutaka vlada tišina.
-Ponašaj se pristojno. Ne detektivisi. Ne blamiraj me.I majke ti nemoj da posizis-
Pogleda me čudno. Kao da me ne vidi.
-Kako su to uradili? Malopre sam ušao u zgradu, znam da jesam . Izgledalo je tako realno. Neka iluzija ili. ..-
Njegov monolog i moju zbunjenost prekida vika i lupanje iz dnevne sobe.
-Nikolaj Petrović Ivanov, da si odmah sišao dole!-viče Jelena.
Sad se čuje i veseli kikot bliznakinja i lupnjava posuđa.
-Dragoslave, reci im!-viče Marina očajno.
Sad i Dragoslav počinje da se dere.
-Pa...Ja sam ok?-
Trgnem se i okrećem ka Davidu.
-Ha? Ah, to...Sta si hteo da kažem? -
-Da sam super? -ponudi opušteno.
Prevrćem očima.
-Super se....-počinjem. -...SI egoistican. -
Dobro sam se ispravila.Zamalo sam rekla da se super ljubi koji sam debil. Diže obrvu i izgleda kao da će nešto da kaže ali Marina izlazi na vrata popravljajuci odeću.
-Spremni smo-najavljuje zvanično.
Kad nas uvodi u dnevnu sobu ja se zamalo zakikoćem. Svi su toliko očigledno ukočeni da se i sama refleksno ispravljam. Dragoslav ustaje prvi.
*****
Pošto se svi izredjaju i "predstave" svoju sposobnost uz malu demonstraciju ja ne smem ni da se okrenem ka Davidu očekujući da će svakog trenutka da se prosto okrene i ode.
Nekoliko trenutaka vlada napeta tišina.
-Ono sto mene zanima...-konacno progovara i svi se okrećemo ka njemu.
Izgleda...normalno. Ukočeno i poslovno.
-...je od koga se tačno krijete? -
Nada me pogleda upitno.
-On je. ..-počinjem
-Ja sam ok-ubacuje se David očigledno primećujuci tu malo razmenu pogleda.
-Htela sam da kažem da si detektiv. ..I si super. -namerno ga zadirkujem čisto da mu vidim reakciju.
Pogleda me čudno a Dragoslav se nasmeje na njegove misli, primećujem jer se ovaj okreće ka njemu naglo i ukočeno.
-Ne.-kaže mu Dragoslav smešeći se sve šire. -Nešto drugo. Pitaj je sam-
Mene?
Dragoslav mi upućuje jedan a-koga-drugog pogled i ja sležem ramenima.
-A tu je još nešto? -nisam sigurna da Jelena to pita ili zaključuje gledajući čas mene čas Davida.
-Možemo li da se vratimo na moje pitanje?-ubacuje se David.
Pazim veoma pažljivo da ga ne pogledam, mislim da mi je skočila temperatura.
-Slažem se-govori Dragoslav.Sad kome, nemam pojma.
I neću ni saznati jer ne dižem pogled narednih skoro sat vremena.
******
Ustajem naglo posto bacam pogled na sat.Danas nisam čula nista sto nisam i juče čula.
-Moram da idem.Imam nešto. ..isplanirano. -mrmljam jer se svi okreću ka meni.
-Čekaj. Idem i ja.-kaže David ustajući.
Klimam glavom.
-Drago mi je sto sam vas sve upoznao. ..Sad...Smem li ponovo da dođem? Da ne vučem Jovanu svaki put...-
Ovo me na neki čudan način povredi, ni sama ne znam zašto.
-Bez uvrede...-dodaje David gledajući me ukoso.
Sad i on čita osećanja. ..Lepo.
-Providna si. Tipično žensko-kaze Dragoslav i ja prevrćem očima.
Isprate nas svi do vrata.
-Hoćeš da te povezem? -pitam kad me doprati do samih kola.
Odmahne glavom.
-Hteo sam nešto da te pitam...-
Čekam. Prolazi rukom kroz kosu i ja se mrštim jer mi identični pokret izlazi pred oči, ali ne sa njegovim likom.
Stvarno ludim.
-Tamo, u parku.Rekla si da se setila sna.Tvoji snovi...-
-Ostvaruju se. -kažem ravnim glasom.
Izraz....olakšanja...?...mu prelazi licem pre nego što se uozbilji.
-Moram da idem.-kaže brzo.
Okrećem se za njim.
-Hej. To si hteo da me pitaš? -
Okreće se ozbiljno a onda kao da se malo opusti.
-Nisi pomislila da sam super egoistican, zar ne? -
Mrstim se pokušavajući da shvatim o čemu se radi...
oh. . .misli na...poljubac.
Zacrvenim se kao bulka.Ovaj se nasmeje zadovoljno. -Vidimo se-
-Vid. ..Ha!?-
Ali već zalazi za ugao i ja ostanem da kao budala blenem za njim.
Em što se nije izbezumio. Em što je sve izvukao iz njih. Em što me je skroz naskroz zatekao.
******
Žao mi je sto mi je ovoliko trebalo . blokada. Ali sledeći nastavak jako brzo.
Jelena
