-Najviše od svega, neverovatno ali istinito, me ljuti činjenica da sam ti bezuslovno verovala. Ta ista činjenica mi izaziva još i užasnu mučninu. -
Ne reaguje i dalje glave blago nakrivljene u stranu sa izrazom blagog zanimanja na licu.
-Imaš li bar kopiju toga? -
Mrštim se kao zbunjeno dok mi pokazuje ka fascikli. Mrštim se još više.
-Naravno da imam - kažem odbrambeno.
Nasmeje se prijateljski, uzimajući fasciklu. Pažljivo ispita svaki list povremeno ozbiljno klimajući glavom.
-Zaista zanimljivo. Ali...kako si znala da sam to baš ja. Mislim, nema nikakve slike ni ništa. ..-kaže napokon potpuno mirno, možda čak i malo zabavljeno.
Uh...
-Zanima te, zar ne? Hajde pogađaj. -
Da nas neko, na primer onaj gorila nekoliko stolova dalje, gleda verovatno vidi dvoje prijateljski nastrojenih ljudi kako priča veselo (ili to, ili dvoje naduvanih cerekajucih budala).
Voji--Vinsent se za to vreme nasmeje veselo, presrećno i zadovoljno.
-Sanjala si me. -
Ćutim.
Klima glavom, sad izgleda neverovatno ponosno.A onda mu se lice za nijansu izobliči.
-I šta bih ja sad, po tebi, trebao da uradim? Da se samo predam prvom policajcu na kojeg naletim i sve priznam. Doduše, ne znam još ni šta tačno treba da priznam. -
Ponovo se nasmeje. Što mene logika užasno razbesni.
-Da eksperimentises na ljudima, da si naručio ubistvo mog brata i da si prokleti bipolarni psihopata. -
Klima glavom opušteno.
-Mogu i to,naravno. A mogu i da te ubijem i upalim sve to. -kaže ozbiljno a onda se nasmeje široko.
Nasmejem se i sama.
-Ali nećeš to uraditi, zar ne? Ne posle svega što si uradio da bi došao do mene. ..Opsednut si mojom malom slatkom sposobnosću, jel tako? -
Ćuti sad se više ne smeškajući a ja namerno nastavljam.
-Kladim se da jedva čekaš da mi otvoriš glavu i gurnes je pod mikroskop.A koliko tek želiš da pokušaš da je iskoristiš za svoje bolesne retardane planove....-
Ovde me prekida, sad sumnjicavo.
-U koje to moje planove? -
Lupi nešto.
Ne . Budi iskrena.
-Ne znam. Još. Ali kladim se još i u to da ćeš mi uskoro reći. -
Tišina. Vinsent posle nekog vremena slaže ramenima.
-Oh, pa dobro. Evo. -
To.
-Ja jesam Vinsent Smit.I jesam unajmio plaćenika da ukloni tvog brata. Bricu, ili Gorana Brokića, kako ti draže.Oh, da.I imam trideset,koju možda više, osobu u svojoj naučnoj instituciji. ...Da li si sad zadovoljna? Naravno, uzmi u obzir činjenicu da ako iko drugi pita, sve poričem. -
Džaba,ako imam snimljeno priznanje, dragi moj.
- U tom slučaju, ne.Nisam zadovoljna. -
-Sad ti meni reci nešto, Joco. ..Šta misliš da me više zanima. ..Tvoja sposobnost? Ili moj život. Hajde, očigledno nisi glupa, štaviše veoma si pametna. -
Grizem se za usnu.
-Misliš da ću te sad samo pustiti da odšetas? Sve i da mi ostaviš celu ovu fasciklu, koja je mogu reći delo genija?-
-Nisam mislila da ćeš me samo pustiti. I ne nameravam da ti ostavim fasciklu. A taj genije kojeg spominješ je Reb. -
Mršti se ozbiljni razmišljajući o mojim rečima, budući da sam ih sasvim očigledno veoma ozbiljno birala.
-Pretpostavljam da onda znaš da sad imamo dve opcije.-kaže napokon. -Prva je da kreneš sa mnom.Druga da te ubijem. Prosto. -
Nasmejem se.
-A treća? -
-Koja je treća? -pita sa zanimanjem.
-Da ja ubijem tebe. -kažem mirno.
Nasmeje se . Veoma glasno zabacujuci glavu unazad.
-Ti si...sva tako. ..borbena. Sviđaš mi se zaista. -mrmlja kroz smeh a onda pokazuje, nimalo diskretno na svoju gorilu.
-Oh, ubiću i njega. Nije problem. -kažem slažući ramenima.
Nemam šta da izgubim. Ti imaš.
Nekoliko trenutaka vlada tišina.Vidim kako se Vinsent premišlja šta da radi.
A onda, pre nego što stignem da reagujem, vidim mali špric kako se zabada u moju butinu.
-Sedativ. Blagi-govori Vinsent dok mi pred očima iskaču zvezdice.
-Blag za KONJA, naravno.-
Njegov kikot mi odjekne svuda po glavi. Prostorija sa cvetićima se okrene oko mene.
-JOVANA! -vikne ovaj uznemireno okrećući se preko ramena. -Gospodine, molim vas, pomozite mi ...-
'Gruber' gorila se zajedno sa njim naginju nadamnom.
-Šteta, prava šteta zar ne?-govori Vinsent tiho a moj vidokrug se sužava sve više dok iz sve snage pokušavam da ostanem pri svesti.
Poslednje što osetim je da me neko naglo odiže sa sedišta.
Poslednje što vidim je moja torba, zaboravljena na mestu na kom sam je ostavila.
*****************
