-Detektiv Adams. -
-Um.. . Davide. Ovde Jovana-
-Znam-
Naravno da zna, pređi na stvar.
-Gde si? Moram nešto da ti dam.I da ti kažem. Zapravo,moram prvo da ti kažem. ...Žao mi je što ti nisam dala ranije, ali...nisam mogla da verujem...Ali sad sam sigurna i...-
-Čuj. -prekida me oštro. -Šta god da je, reci Samanti. Zauzet sam. -
-Ne možeš biti...!-počinjem -Ne mogu dati njoj, jebote pa Voja je tamo. Možeš li molim te da me...-
-Reći ćeš mi kasnije-prekida me ponovo.
I prekida vezu.
Ako kasnije ne bude prekasno.
Koji debil.
Ma ko šiša sve.Ionako nemaš nikakve prave dokaze.
Nemam još.
I tad mi ideja pada na pamet.
******
Samanta's pov
Zar su se stvarno smuvali?
Gledam neko vreme kovertu u rukama.
Šta je ona to pisala, majku mu, esej? Da li joj je rekao?
Stojim sama usred ovog svog đubreta i razmišljam da li da otvorim kovertu, ma samo da zavirnem u nju.
Ne.
Ali Jovana. ..Nešto nije bilo tu najštimovanije u njenom ponašanju.
Pogotovo ako joj je rekao.
Ne znam devojku, ali...
David poput furije uleće u podrum i zastaje kad me vidi samu u njemu sa kovertom u ruci.
-Gde je Voja?-
-Otišao je sa...Jovanom ...negde-
Silazi niz stepenice mrmljajući sebi u bradu nešto poput "Taj mali gad." Ili tako nešto.
-Da li si joj rekao? -
Pogleda me iznenađeno.
-Da li sam joj rekao...šta? -
-Za tebe. ..-pokazujem uzduž i popreko njega. -I onog...-
Sad pokazujem palcom iza sebe i značajno klimam glavom unazad.
-Ne...-odgovara polako. -Upravo mi je, pre desetak minuta ostavila tu govornu poruku. ..-
-Ostavila ti je i pismo-prekidam ga -Ljubavno pismo-
-Ljubavno pismo. -ponavlja zbunjeno. -Zašto bi mi ostavila...-
Izraz lica mu se menja. Sad izgleda kao da će nekog da ubije.Otima mi kovertu iz ruke.
-Jovana?! -dere se u telefon koji nisam ni primetila da je izvadio.
-Gde si?-nastavlja gotovo odmah.
Otvara kovertu i brzo premešta gomilu listova dok telefon pridržava ramenom. Vidim kako se ispravlja sad panično gledajući te iste papire.
Šta se dešava?
-Gde je Voja? -pita veoma veoma pažljivim tonom.
Pogleda me i ja shvatam. Ja debilno jebeno konačno shvatam.
*******
Jovana's pov.
Deset minuta ranije.
-Pa, šta treba da pokupiš? -pita me Voja.
-Uh...Ja...Lagala sam-
Okreće se ka meni iznenađeno.
-Zapravo sam sve već završila. Ali sam nervozna. Pa sam mislila....da se provozamo. Imam još...Opa! Skoro tri sata pre nego što. ..će David doći. ..-brbljam kao nervozno.
I jesam nervozna,zapravo.
-Oh, tako...Pa gde hoćeš da idemo? -
Nasmejem se sa olakšanjem.
-Pa, okolo, po gradu. A možemo i negde usput na piće.Ako hoćeš. -
-Znam to jedno super mesto. Na izlazu iz grada, možda desetak minuta, motorom naravno. -
-Zvuči. ..savršeno. Idemo.-
********
-Lepo mestašce. -mrmljam dok me propušta da uđem kroz skoro skroz cvećem iscrtana vrata super slatkog kafića.
Ovo je brate jezivo.
-Nije loše, a?-
Ne odgovoram.Ono što je čudno je što ovde zapravo ima popriličan broj ljudi. Sedamo za slobodan sto u samom uglu i naručujemo po kafu.
-Kako ste se zapravo gospodin nadrndani i ti...-počinje odmah.
Odmahnem rukom.
-Duga priča. Pa...zapravo i nije tako duga . Samo se desilo. -mrmljam sve nervoznija.
Konobar, obučen u odelo ali sa onim rajfom sa mačijim ušima u kosi, nam donosi kafu, namiguje mi pre nego što ode.Voja se na to nasmeje, ja se iskezim kiselo pokušavajući da uradim isto.
Dok prinosim kafu usnama krajem oka vidim mog "pratioca",ogromnog bikolikog čoveka u odelu , kako seda nekoliko stolova dalje od nas.
Zagrcnem se malo kafom, koju sam upravo srkunula, zamišljajuci ga sa mačijim ušima.
Ha ha. Jako smešno. KONCENTRISI SE.
Prekini da mi popuješ, glupa uplašena podvesti.
Baš tad mi telefon zazvoni glasno iz džepa, ja poskočim u mestu pre nego što ga vadim smejući se histerično.
Adams.
-David je.-kažem nervozno.
-Mora da pizdi što smo zbrisali, pogotovo ja . Javi se.-kaže Voja opušteno.
Javljam se.
-Jovana! ?-prodere se ovaj na moje jadno uvo.
-Da.-
Da.To sam ja.
-Gde si!?-nastavlja istim tonom.
Voja mi pokazuje da ide u toalet i ja rasejano klimam glavom.
-Malo sam se provozala-odgovaram mirno.
Čujem šuškanje papira sa druge strane veze i nasmejem se.
-Gde je Voja? -pita sad drugačijim tonom, veoma polako.
-Voja? Oh,pa tu je.Prekoputa mene. -kažem nemarno.
Čujem kako uzdiše.
Čujem brže korake.
-Slušaj me sad.Nemoj da si uradila ništa ali apsolutno ništa glupo. Jasno! ? Samo sedi tu, i ne mrdaj dok ne dođem po tebe. -
Frkcem glasno.
-Kako da ne. -kažem odlučno.
-Jovana, tako ništa nećeš...-uzdah -Dobro. U redu . Reci mi samo jednu stvar, može?-
Ćutim pa on nastavlja.
-Da li i dalje nosiš sat?-
-Na--zastajem u pola reči buljeci u zglob i srebrni sat na njemu.
-Jovana?Čuješ li me? -
Ne odgovaram. Samo prekidam vezu osećajući se...tupo. i glupo.
Nije me briga. Nek je i Bog.
Pre nego što uključujem snimanje tona na telefonu, stavljam ga u offline mode, a onda ga spuštam u torbu pored sebe. Zatim, potpuno mirno vadim papire iz nje i spuštam ih na sto.
Da li sam luda?
Voja se spušta na stolicu isped mene ali ja ga nekoliko trenutaka ne primećujem.
-Da li smo nadrljali?-pita sa širokim osmehom.
Odmahnem glavom.
Uzdišem a onda se nasmejem opušteno i prijateljski u isto vreme gurajući papire ka njemu.
-Da li je sve u redu? -pita me ni je gledajući dole.
-Sve je u potpunom redu. Ali je dosta pretvaranja. -
Blago krivi glavu u stanu glumeći zbunjenost, a možda je i zaista zbunjen.
Ko će ga znati.
- Vinsente- kažem naglašeno smešeći se možda za nijansicu previše opušteno.
***************
<3
