Plan "A"

Chapter 1

priča je kasnije mnogo bolja, čisto informativno:)

12. Jun 2018

"Silazim tataa." - rekla sam iz svoje sobe koja je bila čak na trećem spratu naše kuće. Nikada mi neće biti jasno čemu je ova kuća služila sve ove godine ako je samo nas troje živelo ovde. Da, nas troje je živelo, a sada samo dvoje.
"Hajde Una, počinje utakmica ne mogu da te čekam!" - doviknuo je iz dnevne sobe, a ja sam se spustila što sam brže mogla. Mnogo sam volela da sa tatom gledam utakmice. Naša ljubav prema klubu Juventus i uglavnom Italijanskoj ligi je bila neizmerna.
"Čoveče već je 33. minut ništa se ne dešava" - rekao je dok sam ja sebi šaputala u bradu i uspela da predvidim svaki korak igrača koji je tada u tom trenutku imao loptu.
"U društvu se ne šapuće Una, pogotovo ne sebi u bradu. Šta pričaš to?"
"Tata gledaj"
"Šta sine?"
"Sad će kroz noge, pa levo i dodaće Giorgio iiiiiiii... KAKAV GOOOOOLLLL" - tata i ja smo krenuli da se veselimo i uopšte nas nije bilo briga što smo se čuli kroz ceo komšiluk koji je bio kao pakao za dva paklena navijača Juventusa.
Radovali smo se sve dok se nije završilo prvo poluvreme, a zatim smo seli i krenuli da razgovaramo.
Tata je uzdahnuo i imala sam osećaj kao da ima nešto da mi kaže sa skoro suzama u očima.
"Znaš sine... Ja fudbal pratim od svoje 5te godine. I nisam mogao da imam neku blistavu karijeru zbog mog kolena tokom godina. Zbog toga sam oduvek hteo da imam sina kog ću moći da vodim na treninge, gledam utakmice i vodim na iste. Ali eto, ispostavilo se da to isto radim sa svojom petnaestogodišnjakinjom. Morao sam to da naglasim, imaš 15 godina i moraš da odlučiš šta ćeš da radiš sa svojim životom. Ti znaš da sam ja uvek tu za tebe i da te podržavam u svemu, ali ja bih bio najsrećniji kada bi krenula ozbiljnije sa fudbalom. "
- ostala sam bez reči. Tada sam shvatila da je moj otac moj jedini pravi i iskreni prijatelj.
"Tata, ja fudbal treniram 9 godina i ti to znaš. Bilo je svih ovih 9 godina mnogo osuda što se tiče toga i za tebe i mene. Uvek su se postavljala pitanja kako si mogao devojčicu da upišeš na tako nešto, a meni su se postavljala pitanja kao što su "navedi mi 10 igrača Manchester United-a" iako sam ja to znala da uradim zahvaljujući tebi, nisam sigurna da mogu da idem tako daleko sa fudbalom. "
Tuga se mogla videti na njegovom licu, nakon što sam ovo sve izgovorila, ali nije odustajao.
"Šta te briga šta će ko reći. Je l' ti misliš da bi neki fudbaler uspeo da mu se tako nešto ne desi. Svako će uvek imati zamerku za svakoga i to je jednostavno tako. Ajde reci mi koliko je puta Cristiano Ronaldo izašao u žutu štampu sa nekim lažnim natpisom o njemu. Da li misliš da je on posle toga trebao da odustane od fudbala nakon svega? Naravno da ne. "
Možda je tata u pravu. Stvarno sam volela fudbal i bio mi je sve na svetu, moj tata je to vrlo dobro znao i znao je da ja neću ići putem moje majke i bake na koji sam često bila nagovarana od strane rodbine.
"Una, ja bih voleo da je tvoja majka sada ovde sa nama. Ali možda je trebalo ovako da bude. Kada bi ona bila ovde ona bi ti rekla drugo, a ja drugo. Stvaralo bi ti veću tenziju. Čime god da izabereš da se baviš, ja sam tu.
- Ustala sam da odem da sipam sebi malo vode, razmišljajući o rečima koje mi je tata upućivao, a onda i dodao:
,,Bog ti nikada neće dati zadatak preko kog ti ne možeš da predješ. Razmisli malo o tome." ustao je i otišao da obavi telefonski poziv. Ispustila sam sok iz ruke, i imala osećaj kao da ono što mi je rekao je bilo baš ono što mi je tada bilo potrebno da čujem.

9. februar 2022
11:00
Stajala sam pored sanduka vlastitog oca. Nisam znala da će me tako prerano napustiti. Imam samo 19 godina i bilo mi je vreme da se osamostalim, ali ne i da ostanem bez oba roditelja. Jedan je prerano otišao, a drugi je takodje otišao, ali svojom voljom. Nisam imala nikoga. Celu sahranu organizovala sam sama onako kako dolikuje za čoveka kao što je bio moj otac.
"Sada konačno možemo da te zaposlimo u našoj apoteci bez da onaj mangup bilo šta zamera" - rekla mi je baka (ne tako omiljena žena u mojoj porodici) nakon što se sahrana završila.
"Kako te nije sramota? Da li stvarno misliš da ću da radim u tvojoj apoteci u kojoj ni fosil ne bi kupio lek? Možeš samo da sanjaš o tome. Prijatno.
Nisam želela više ni reč da progovorim sa njom, a kamoli da se raspravljam sa njom u vezi mrtvog čoveka za koga znam da ga nije podnosila. Otišla sam glavom bez obzira kući u kojoj sam živela sa tatom.
Baka je pokušala da ide iza mene i da mi sve vreme dobacuje:
"Tvoj otac nije bio dobar čovek moraš da se pomiriš sa tim. Možda kada bi krenula sa mnom možda bi i videla svoju majku nakon 18 godina i možda bi imala nekoga. Sada ovako nemaš nikoga!"
Tako me je pratila sve do kuće i to ponavljala dok jednostavno nisam rešila da joj zalupim vrata. To joj je bio znak da ovde više nije dobrodošla. Mogla sam je tolerisati do svoje 5te godine, posle toga sam shvatila koliki je moron.
Presvukla sam se u nešto udobnije i otišla u svoju sobu. Razgovarala sam sama sa sobom, ali stvarno. Bilo je vreme da odlučim šta ću sa svojim životom. Sama. Bez ičije pomoći.

to bi bilo to za ovaj chapter, sledeći izlazi uskoro i mnogo je zanimljiviji od ovog chaptera koji je bio praktično samo uvod u priču koja tek sledi. 
Uživajte u ostalim delovima i pišite utiske<3